Već mesecima svako koje malo duže vozio kamion (teškaš) ili autobus odlazi ‘’trbuhom za kruhom’’ u inostranstvo. U pitanju je, naravno, zarada ali I mnogo toga tipično za ove naše balkanske prostore. Naime, zbog gore navedenog, kamioni na parkinzima stoje mesecima, jer je nemoguće pronaći profesionalnog vozača koji bi seo u teretno vozilo i odvezao ga na odredište. Nije razlog plata, koja se kreće se od 800 do 1.500 eura, zavisno od rute koja se vozI, ali vozači više ne pristaju na svakodnevno maltretiranje, čekanje na carinskim terminalima i po četiri dana, probleme i stres kojima su izloženi na putevima po evropskim zemljama, jer nemaju sve neoophodne dozvole. Zbog toga su otišli da rade u zemlje EU. Otišlo je i na stotinu prevozničkih firmi i svoje poslovanje nastavilo uglavnom u Sloveniji, zbog brojnih pogodnosti. Medjutim, ovo je samo deo problema koji opterećuju transportni sektor. Situacija je postala alarmantna i zaista je krajnje vrijeme da se vozači kamiona organizuju i udruže na nivou države. Jer mi smo došli u situaciju da kada nam jedan vozač da otkaz kamion stoji na parkingu mjesecima jer nema ko da ga zamijeni. Svaki carinski terminal provodi ono svoje što misli da stoji u zakonu, pojedinci  treniraju strogoću, provode samovolju. Vozači na prelazak granice čekaju i po dva i više dana. Nedelja je najgora, ako ne stignu do podne, šanse da će taj dan preći granicu su nikakve. Tako i po više dana žive u kabini. Održavanje lične higijene ili tuširanje je neizvodljivo. Čekanje na terminalima im niko ne plaća i svi ih tretiraju kao zadnju rupu na svirali. Navešću vam i problem dozvola, kako bilateralnih, tako i CEMT. Problem je i u obrazovanju kadra, na to poslodavci već godinama upozoravaju, a nadležne institucije uporno ignorišu i ni na koji način ne pokušavaju stimulisati učenike da završavaju ove smerove i pomognu prevoznicima da lakše dođu do kvalifikovanih vozača.