Ekonomija

Čuvanjem starih sorti biljaka čuvamo kulturni identitet našeg naroda

Banka gena u selu Paštrić kod Mionice osnovana je da sačuva autohtone sorte povrća i voća, i umreži njihove proizvođače kako bi se njihov uzgoj proširio. Ivana Petrović iz ekološkog pokreta „Okvir života“, koji je oformio banku gena, kaže da će najpre popisati sve stare sorte.

„Prvo ćemo videti šta imamo, ko to gaji, a zatim treba da umrežimo ljude i podstaknemo razmenu kako bi se stare sorte masovnije gajile i dobile mesto na tržištu. Za nekih pet godina planiramo da banka gena ozbiljno udruži ljude, čak na nivou neke zadruge, u okviru koje će se prodavati samo plodovi starih sorti“.

Prema podacima Svetske organizacije UN za poljoprivredu, godišnje nestaje od jedan do dva posto starih sorti.

„Ako nešto ne uradimo brzo, one će zauvek nestati. Mi želimo da potrošačima ukažemo na to zašto je dobro kupovati ih i koristiti u ishrani. Većina ljudi koji su probali stare sorte jabuka kažu da su one mnogo ukusnije. Ukoliko želimo da stvorimo novu sortu, otpornu na sušu, na primer, mi za selekciju moramo da uzmemo stare sorte, koje su bile mnogo otpornije. One u proizvodnji ne zahtevaju korišćenje mnogo pesticida, pa nema ni hemijskog zagađenja i pogodne su za organsko gajenje“, navodi Petrović.

Ona dodaje da se u našem Zakonu o semenu ne pominju stare sorte. Kao značajan resurs pominju se samo u Strategiji za poljoprivredu i ruralni razvoj od 2014. do 2024. godine, ali i tu piše da ne postoji monitoring starih sorti, a to je ono što u organizaciji „Okvir života“, kroz sekciju Čuvari semena, pokušavaju da uspostave.

Desimir Tadić na 15 hektara gaji dosta autohtonih sorti biljaka i životinja, među njima kukuruz osmak, nazvan tako jer ima osam redova, za razliku od hibridnih, koji imaju 18 do 20 redova.

„Ova sorta ima dvostruko manje prinosa od današnjih, ali i izuzetno ukusan plod. Teško se melje, ali kada ga jedete, osećate se kao da jedete kolač. Do starih sorti se dolazi vrlo teško, ja sam nedavno dobio i seme pšenice ošljare, koja ima mali prinos, izuzetnog je kvaliteta i bez glutena“, priča Tadić.

Iz Paštrića, gde je uspostavljena Banka gena, jeste i biolog Predrag Petrović, dobitnik premije slow food 2001. godine u Portugaliji za projekat Mišićevo selo i park prirode Ribnica u njemu. U selu je, kaže, sve vratio 100 godina unazad, kada je čovek od prirode uzimao tačno onoliko koliko sme, koliko da se prehrani, ali i delio svoje proizvode sa životinjama koje ga okružuju. U tom selu čovek je poželjan, ali prednost ima priroda, koja je zaštićena. Smatra da to treba da bude i turistička ponuda – sa jelima od starih sorti i prirodnim retkostima. Boravak u jednom takvom okruženju može biti doživljaj za turiste, a prednost za meštane.

„Ja pokušavam da ubedim ljude da ne treba da se stidimo tradicije, nju treba da pretvorimo u trend. Zamislite kad neko zna da ošiša ovcu, da opere i oboji vunu, isprede je i isplete svoju emociju u neki divan odevni predmet. To je za mene veće od fakulteta! To je taj slow food pokret koji se opire Mekdonaldsu i sličnim stvarima“, priča Petrović.

Dejan Zagorac, istraživač Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, autor je knjige „Ukusi Stare planine“ i koautor „Ukusa Đerdapa“ i „Gastronomskog vodiča kroz gradove i opštine Srbije“. On smatra da je gastronomija deo nematerijalne kulturne baštine jednog naroda, a da je za to izuzetno važno čuvati stare sorte biljaka i životinja.

„Ljudi ljubomorno čuvaju stare sorte i uvek će sa ponosom istaći kako u dvorištu imaju staru jabuku kolačaru, teško će se usuditi da je iseku ili unište, ali isto tako teško će se odlučiti i da je nakaleme. Dramatičnija je situacija sa povrćem, to su jednogodišnje biljke i ako se na kraju sezone ne uzme seme, naredne godine nećemo imati taj genotip. Vidim da ljudi imaju generalno pozitivan stav i mislim da bi potrošači iz velikih gradova radije kupili stariju sortu, nego genetski modifikovanu ili hibridnu sortu“, zaključuje Ivana Petrović iz ekološkog pokreta „Okvir života“.Foto: MRCN

Categories: Ekonomija

Оставите одговор