Ne tako davno umalo nije bio prekinut svadbeni ručak sa muzikom u ekskluzivnom „Simpovom“ nacionalnom restoranu „Haremluk“ u centru Vranja. Saznavši da svadbeno veselje slika, poznati vranjskii fotograf Jovica Stanković Tatabit mlada i mladoženja zajedno sa kumom su zatražili od njega da im otpeva „Staninu pesmu“. Ako ne bude pesme, muzika i fotograf mogu da idu iz kafane, poručili su.

– Bio sam iznenađen, ali u isto vreme i počastvovan ovim zahtevom. Da budem iskren, pogodili su me pravo u srce. Stavio sam fotoaparat u torbu, zatim uzeo mikrofon i zapevao: „Svu noć stojim na kapiju, ranim Stanu s leblebiju…“ Aplauz sa svih strana. Dobacivanje: „To majstore, udri samo tako“. Počeše da me lepe evrima, a ja ih dodajem šefu orkestra – priča Jovica Stanković, jedan od poslednjih vranjskih „cvrkutana“ odavno zaboravljenog vranjskog karasevdaha i dodaje: Na ovaj način čuvam od zaborava Borino Vranje, jer pesmom dočaravam kako se nekada živelo u njemu.

Jovica Stanković Tatabit, vranjski umetnik fotografije je sin poznatog ugostitelja Dimitrija Mite Tatabita, nekadašnjeg vlasnika ugledne vranjske kafane „Proleće“ u kojoj su se uvek uz „iće i piće“ pevale stare vranjske pesme. Tu je on čuo i naučio oko 50 vranjskih karasevdaha koje pevajući na priredbama, takmičenjima i zabavama u zemlji i inostranstvu, čuva od zaborava. Stare, po dobrim gurmanskim specijalitetima poznate, predratne kafane „Proleće“ više nema. Međutim, po kazivanju starih Vranjanaca, bila je stecište boema koji su u njoj osvanjivali sa izvornim narodnim pesmama za merak i dušu.

– Želja mi je da ostavim trajni muzički zapis (snimak) u RTS, Grandu ili bilo kojoj drugoj muzičkoj kući i produkciji, kako bi se ovo neprocenjivo blago sačuvalo od zaborava – kaže Stanković i dodaje: – Malo njih zna za pesme kao što su „Šetnala se Kuzun Stana izgubila kovan đerdan“, „Izgubija Toma kaškano maramče“, „Svu noć stojim na kapiju, ranim Stanu s leblebiju“, „Stanika mi bolna legnala“ , „Kito ćerko koj čuka na portu“ i mnoge druge, njih oko 50 koje još uvek pamtim i koje sam kao dečak slušao u kafani svoga oca Mite Tatabita. Od detinjstva sam bio okružen izvornim vranjskim pesmama, a sve što sam kao dete čuo dobro sam upamtio, priča Jovica i nastavlja:

– Često se događa da u snu pevam. Supruga me budi iz sna jer ne može od moje pesme da spava. Kaže: Joco, pesma jeste lepa za slušanje i uživanje, ali je vreme sada za spavanje. Ja se probudim, izađem na terasu i malo onako propevušim za sebe.

Inače, Stanković se vrlo rado seća detinjstva i svojih početaka bavljenja pevanjem, fotografijom, takmičenjima i tonskim beleženjima pojedinih pesama. Zbog toga priprema štampanje pesmarice starih vranjskih pesama koje se retko ili čak uopšte ne pevaju, već ih peva samo, kako kažu Vranjanci, Joca Tatabit.

– Pošto je bio deo naše porodice, tokom školovanja, u našu kafanu je stalno boravio i Staniša Stošić. Tu je onda boravila prava muzička plejada Vranja i okoline. Prvi put sam javno nastupio pesmom „Šetnala se Kuzun Stana izgubila kovan đerdan“, koju sam nasledio od pokojne Stane Avramović-Karaminge. Na Beogradskom sajmu me je te 1974. godine pratio orkestar Bakije Bakića u okviru prve manifestacije „Dani Vranja“ u Beogradu. Onda sam nastupao širom ondašnje Jugoslavije i inostranstvu.

Učio je Joca pesme i od poznatog vranjskog gitariste Bektaša Silistarevića. Pevao u KUD „Bora Stanković“ i „Sevdah“ fotografisao i pevao poznatim političarima, glumcima, sportistima. Pevao i fotografisao Tita i Jovanku Broz dok ih je u restoranu Pamučnog kombinata u Vranju služio njegov otac Mita Tatabit. Zatim, Šekularca, Bearu, Milutinovića, generala Ljubičića, Stambolića i druge čiji je spisak poduži. Na dobroj interpretaciji su mu čestitali Vule Jeftić, Boki Milošević, Cune Gojković, Merima Njegomir i mnogi drugi sa kojima je nastupao i koje je fotografisao.

Sa fotografijom druguje 35 godina i do sada je, po slobodnoj proceni, napravio u svojoj savremeno opremljenoj radnji kod „Lepe Brene“, oko 120.000 fotografija kojima je ovekovečio mnoga veselja, manifestacije i događaje. Sada mu u svemu, pa i u radnji u centru Vranja, pomaže sin Dimitrije, koji je u mnogo čemu nasledio oca i jednog dana će naslediti i vlasništvo nad radnjom, jer se esnafska tradicija porodice Tatabit prenosi s kolena na koleno, a Dimitrije, pošto je dobio dedino ime to, sigurno, nastavlja. A, pesma, mlađanog Dimitriju, bar za sada, mnogo baš i ne interesuje.