Danas je jedan od najvećih srpskih praznika – Vidovdan, obeležava se danas 28.juna a za njega postoji jedno zanimljivo verovanje.  Vidovdan je u našem narodu značajan zbog brojnih događaja, naviše zbog Kosovskog boja, a za njega su vezana mnoga verovanja i običaji Naime, veruje se da vidova trava, koja se od davnina smatrala biljkom za gatanje, može nešto da vam otkrije ovu noć. Vidovdan se proslavlja dostojanstveno, mirno, bez veselja. U svim srpskim hramovima služi se parastos našim vojnicima palim na bojnom polju, za „krst časni i slobodu zlatnu“, ali i svim postradalim mučenicima od Kosova do danas koji su život dali na razne načine za veru pravoslavnu U starim, prekosovskim crkvenim kalendarima današnjeg dana se praznovao sv. Vid i prorok Amos. Prorok Amos živeo je u 8. veku pre Hrista i pominje se u Starom Zavetu. Kult sv. mučenika Vida (ili Vita) je rasprostranjen kako na Istoku, tako i na Zapadu. Otuda u narodu odomaćen naziv Vidovdan. Bio je rodom sa Sicilije, živeo je u vreme cara Dioklecijana. Postradao kao dečak za ime Hristovo. Poštovan među Slovenima, jedna ruka mu se nalazi u Pragu. U Sloveniji ima 76 hramova njemu posvećenih. Na Zapadu su ga za patrona uzeli lekari, kotlari, pivari, glumci, gluvonemi.

Međutim, kako je na današnji dan 1389. bila Kosovska bitka, u kojoj je srpski knez Lazar Hrebeljanović u odbrani slobode i vere pravoslavne mučenički postradao, već nekoliko godina posle toga događaja, ovaj dan je bio posvećen svetoj uspomeni na njega.

Sveti knez se rodio 1329. godine u Prilepcu kod Novog Brda i ženidbom sa Milicom iz loze Nemanjine postao vladar srpske zemlje oko triju Morava, kasnije i u južnijim krajevima.

Gradio je i obnavljao mnoge crkve i manastire. Sa crkvenim velikodostojnicima radio na uklanjanju anateme Carigradske patrijaršije izrečene u vreme cara Dušana. Ona je konačno 1375. ukinuta. Mnogo je pomagao svetogorske manastire, posebno Hilandar i ruski sv. Pantelejmon. Ugroženim srpskim zemljama posle Maričke bitke, 1371. pretila je opasnost od Turaka. Do odlučujućeg okršaja došlo je na Kosovu polju, u utorak, na Vidovdan, kada je i prorok Amos, slava kneževa. Tu je pao sa većim delom svoje vojske.

Telo mu je prenošeno vekovima, iz mesta u mesto, iz crkve u crkvu, prateći tragediju i seobe Srba, osvećujući srpske zemlje i dajući snage narodu. Stiglo je do Sent-Andreje, da bi se najduže zadržalo u Vrdniku, sremskoj Ravanici.

U Drugom svetskom ratu je usled opasnosti od uništenja, 1942. odneto u Beograd, zahvaljujući zemunskom gradonačelniku, domaćem Nemcu Hansu Mozeru. Tu se nalazilo u sabornoj crkvi do 600. godišnjice Kosovske bitke, kad je svečano preneto u njegovu zadužbinu, Ravanicu kod Ćuprije.

Na ovaj dan Srpska pravoslavna crkva pominje i sve mučenike srpske, od Kosova do danas, koji su život dali na razne načine za veru pravoslavnu.

Na današnji dan, odlukom Svetog arhijerejskog Sabora Srpske crkve od 1969. godine, proslavlja se i uspomena svih novomučenika srpskih, njih 7.000, i peva im se posebna služba, koju je sastavio sv. Vladika Nikolaj.

Vidovdan se proslavlja dostojanstveno, mirno, bez veselja. Danas se u srpskim hramovima služi i parastos svima vojnicima palim na bojnom polju, za „krst časni i slobodu zlatnu“. Kako je u toku Petrovski post, i ovog dana se ne mrsi.

Udate žene bi trebale ovu travu uoči Vidovdana da stave pod jastuk i šta sanjaju te noći, to će im se i desiti. Međutim, za devojke važi drugo verovanje. One bi trebale vidovu travu, parče hleda i malo soli da stave pod jastuk.

Pre nego što legnu, treba da izgovore:

„Vide, Vide! Tako ti soli i hleba, zemlje i neba, kaži mi ko će mi biti suđen. Neka mi izađe na san“.

Postoji još jedno verovanje, a to je da će vam vidova trava pomoći da kroz vrlo kratko vreme upoznate budućeg muža.

U selima pod Fruškom gorom, na primer, na praznik izjutra seljaci su se umivali rosom i pri tome govorili: „Oj Vidove, Vidovdan, što ja očima video, to ja rukama stvorio.“ Sličan običaj zabeležen je i kod Banatskih Hera. Tamo su majke na Vidovdan dovodile svoje kćerke do plota, a ove bi se obraćale svecu: „Vido, Vidovdane, što god očima vidim, sve da znam raditi.“ U nekim su pak krajevima iznosili na videlo svoje tapije i obligacije, u drugim su vadili novac iz kase i brojali ga. Bilo je mnogo postupaka te vrste.

Verovale su da će se to i dogoditi, da će im budući muž doći u san. U okolini Vlasenice devojke su uoči praznika brale vidovu travu i pripremale još ponešto. Nalivale su vodu u lonac koji je kupljen bez pogađanja, zatim uzimale malo hleba i soli, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju bi prebacile preko lonca.

Po završenim pripremama, devojka bi pre spavanja rekla: „Sveti Vide i vidova travo, otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko, evo mu detelina od četiri krila, neka k meni doleti; ako je gladan, evo mu soli i hljeba, neka se najede; ako je žedan, evo mu vode, neka se napije; ako ne može preko vode preći, evo mu ćuprije (misli na tkanicu), neka pređe.“

Prema narodnim verovanjima, već u narednih nekoliko dana devojke će upoznati budućeg muža. SPC,BuT