U Narodnom muzeju grada na Veternici održana je promocija publikacije „Leskovački putnik – kroz istoriju Leskovca“. Ov, po svemu, zanimljivo Nučno-istraživačko štivo je priredio direktor muzeja Nebojša Dimitrijević, koji je i rekao da se u publikaciji nalaze novinski tekstovi o Leskovcu i Leskovčanima koji su u jugoslovenskoj štampi objavljivani u periodu od 1888. do 1941. godine. Obraćajući se ovom prilikom prisutnima, Dimitrijević je, izmedju ostalog, rekao da mu se ideja za ovakvu publikaciju mi javila dok sam istraživao podatke o starom Leskovcu, koji je moja opsesija još iz studentskih dana.  -Trebalo mi je pet godina da pregledam svu štampu i sve ono što mi je palo pod ruku. Odatle sam izvukao oko 200 članaka o starom Leskovcu, a u ovoj publikaciji se našlo 50, a nadam se da će biti i drugog dela. Želja mi je bila da Leskovčanima predstavim Leskovac svedočanstvima iz tog vremena. Kroz ovu publikaciju možemo mnogo toga saznati o Leskovcu, Leskovčanima, o događajima i ljudima. Nemamo vremeplov da se vratimo u to vreme, pa je najbolji način da čitamo lična svedočanstva o njemu, a novinski članci to jesu, bez tumačenja istoričara. Namera je da čitalac izvede sopstveni sud o duhu tadašnjeg Leskovca i o ljudima koji su živeli u njemu. Prvi deo se bavi privredom, iz njega saznajemo da Leskovčani nisu gradili samo Leskovac, nego i čitavu Jugoslaviju, kako je izgledao Srpski Mančester gde su bili dimnjaci raznih fabrika, ali i tekstova u kojima se kaže da gde je industrija, tu je i siromaštvo, jer industrija ne ide kod bogatih ljudi da bi davali velike plate. Vidimo da je period između dva rata Leskovac imao medalju sa dva lica, ona „zlatna“ koju propagiramo i znamo kao veliku industriju, ali i veliki broj siromašnih ljudi i radničke klase kojima taj period i nije bio „zlatno“ doba. U leskovačkoj industriji pred Drugi svetski rat, 1936. godine, je bio kapital u iznosu od 500 miliona dinara, što je bilo onda 10 miliona dolara, a danas bi to bilo oko 130-140 miliona dolara, a radi se o kapitalu koji je bio čisto leskovački, bez ulaganja sa strane, koji su Leskovčani stekli svojim znanjem i svojom snagom.“Dimitrijević kaže i da se u publikaciji nalaze i komunalne vesti, o prašini, licu i naličju, jer je bez obzira na razvijenu idustriju, imao velike komunalne probleme u vidu nedostatka kaldrme, kanalizacije, vodovoda…„Ima i šala, i vickastog duha Leskovčana, koga su nekad zvali i Venecija, zbog nedostatka kaldrme i kanalizacije, pa kad padnu veće kiše onda se bukvalno čamčićima moglo prolaziti ulicama… Ili imate priču da je Mojsije bio poreklom Leskovčanin, jer kada su u starom Egiptu izvadili neko dete iz Nila, neko je upitao čij eje dete, a faraonova ćerka je rekla „Moj si je!“, te je tako detetu ostalo ime Mojsije. U političkom delu tu su i neizbežni Tode Tonić, tatko na narod broj jedan i Mihajlo Babamilkić, tatko na narod broj 2. U sportskom delu saznajemo kad je osnovan prvi nogometni klub u Leskovcu, ali imamo i crnu hroniku gde saznajemo ko je najhitriji i najbrži džeparoš između dva rata, da je Leskovac imao vampira koji je „operisao“ u naselju Rupe dok nije uhvaćen. Čitajući o tim ljudima bukvalno ih vraćamo u život, vraćamo neki duh tog vremena, ali iz prve ruke, ne kroz tumačenja istoričara… Možemo da vidimo i kako je jedan Leskovčanin bio najbolji pitomac Vojne akademije. Zaključak koji se meni nameće da je Leskovac bio živ grad, grad velikih ljudi, preduzetnika, ali i običnih ljudi i da su svi oni zajedno utkali sebe u naš grad i doveli do ovoga gde smo danas u ovom trenutku.“ U svom govoru zamenica gradonačelnika Leskovca Lidija Dimitrijević je istakla da leskovački Narodni muzej još jednom potvrđuje da je najdragoceniji čuvar kulturno-istorijskog nasleđa Leskovca i da su ovakvi projekti dokaz da apsolutno zaslužuje bezrezervnu podršku Grada.

„Kroz mozaik novinskih tekstova objavljenih pred kraj 19. veka, pa sve do početka Drugog svetskog rata, dobijamo možda i najživlju sliku o Leskovcu u doba najvećeg industrijskog i ekonomskog uzleta. Srpski Mančester, kako i urednik u predgovoru zapaža, postao je pojam koji nas vezuje za ponosnu prošlost, ali i inspiracija koja nas goni ka budućim dostignućima. Listajući stranice Leskovačkog putnika, preplaviće nas duh tadašnjeg, starog Leskovca koji hita ka napretku, oživeće ljudi koji su ga obeležili i kojih smo dužni da se sećamo. Zato je objavljivanje ove publikacije od neprocenjivog značaja za Grad Leskovac i svakog pojedinačnog stanovnika ovog grada.“

Ekonomski uspeh Leskovca između dva svetska rata privukao je mnogobrojne prestoničke i jugoslovenske novinare. Pravda, Politika, Štampa, Mali Žurnal, Vreme, Glas Šibenika i dr. pisali su o ekonomskom čudu zvanom „srpski Menčester“, i vrednim „Menčestercima“ koji vođeni krilaticom „Mi jedemo paprike i zidamo fabrike“ uz mnogo odricanja stvaraju bolju budućnost za sebe, svoj grad i državu. Tu ne treba zaobraviti i lokalne nedeljnike „Leskovački glasnik“ i „Nedeljne novine“, koji su oslobođeni prestoničkih predrasuda o svom gradu i njegovim stanovnicima pisali o svakodnevnim problemima i kritikovali prestoničke novinare koji su Leskovac gledali kroz ružičaste naočare ekonomskog uspeha.