Napisala: Milica Kralj

Na današnji dan, 22.januara 1896.godine rođen je Sava Šumanović, jedan od najznačajnijih srpskih slikara, koga su 30.avgusta 1942.godine u monstruoznom i divljačkom pogromu ubile ustaše.                     

U Općoj enciklopediji JAZU( Zagreb,1982.direktor Miroslav Krleža) uz podatke o slikarskom radu, kratka odrednica u kojoj stoji: ŠUMANOVIĆ, Sava, slikar; r.1892.u Vinkovcima, poginuo1942.u Sremskoj Mitrovici…

Poginuo… ?! Kao da je ubijen u borbi, u ratnim okršajima?!

Perfidno je izostavljena  prava istina o smrti jednog od najvećih srpskih pejzažista između dva rata, i smrti njegovih sugrađana Šiđana koje su ostrvljene ustaše pohapsile.

Poginuo?!

A prava činjenica je da su ga tog 30. avgusta 1942. godine, ubile ustaše i sa još 150 pobijenih Srba bacile u zajedničku raku.

(Isto kao i Lorku koji je streljan takođe jedne  avgustovske noći 1936.godine i pokopan u zajedničku raku; uspevši da pre smrtononih  hitaca, uputi pitanje ubicama: „Zar ćete me streljati po  ovako lepoj mesečini?!)

Jedna Šiđanka, Savina sugrađanka koja je uspela da izbegne streljanje, zapisala je o tom stravičnom zločinu:

„Kad su nas izveli u dvorište tu sam videla sve pohapšene ljude vezane, a ustaše su ih stalno na najraznovrsnije načine zlostavljali… Osim toga sam videla Šumanovića Savu gde leži i viče: Jao, doktore! – na šta ga je jedan ustaša udario u stomak i opsova mu vašljivu mater.“

Dan ranije u sparno letnje veče Šid je opkoljen, a ujutro je počeo pogrom zloglasnog ustaše Viktora Tomića.

U kući Šumanovića tog jutra odigravala se prava drama. Savina majka Persida pričala je da su agenti dozvolili njenom sinu da se spremi, da pronađe i ponese sa sobom izvesne papire kojima je on mislio da će se odbraniti, jer zapravo nije znao zašto ga terete i hapse. Poneo je lekarska uverenja o svome zdravlju i o potrebi lečenja, poneo je zlatan sat sa srebrnim lancem i 2.000 kruna koje mu je ona silom dodala da mu se u nevolji nađe. Sagnuo se i poljubio majku u ruku i pre nego što je izašao, rekao joj je na samim vratima:

„Možda se više nećemo videti, mama“,  a prestravljena majka mu je pred agentima rekla da se ništa ne boji jer su oboje nevini i pravedni i da ne misle zlo.“

To je bio Savin  odlazak u smrt, odlazak zauvek iz rodne kuće i od majke.

U ta dva dana majka Persida činila je sve kako bi spasila sina: piše brojne molbe, obraća se nekim važnim ljudima… pokušava da pronađe gotovo nemoguć način da ga izbavi iz mučilišta.

Ustaškom uredu šalje molbe za pomilovanje sina koji ništa skrivio nije.

Kao odgovor na njene molbe za pomilovanje iz Ustaškog ureda joj je stiglo bezdušno svirepo obaveštenje da je Sava  kao talac osuđen na smrt i streljan 30. avgusta 1942.

I usled toga „Molbi se ne može udovoljiti.“

U ateljeu, na stalku, ostalo je njegovo poslednje platno Beračice, vlažno, dovršeno samo dva dana ranije. Dok je u njemu još trajala stvaralačka groznica koja se ne završava potpisivanjem slike, jer je ćirilica bila proterana  iz NDH, Šumanović se našao odjednom sred sasvim drugačije, paklene stvarnosti: pretučen, pred čeličnim cevima uperenim u njega i druge nevine ljude, sa rakom iza leđa.

Na mitrovačkom groblju je streljan tog 30.avgusta i bačen u masovnu grobnicu.

Zločin je odneo jednog tihog, skrušenog i tragičnog čoveka, jednog slikarskog genija, koji je bio daleko do svega što nije slikarstvo, koji je razmišljao o razlici između svoje i Sezanove konture, o jednistvu stila, o boji šidskog predela,o umetnosti kao jeziku zajedništva.

Usamljeni bonik koji je slikama povezao zemlju i nebo

Još od svoje petnaeste godine shvatio je da živi za slikarstvo i umeo je da mu se preda bez ostatka. Počeo je ozbiljnije da slika na Umetničkoj školi u Zagrebu i u privatnim školama i ateljeima. Studirao je u slikarstvo u Parizu. Bio je izuzetan slikar koji je uglavnom slikao pejzaže, mrtvu prirodu i ženske aktove, u početku pod jakim uticajem kubizma. Čuveni su njegovi svetli, lirski pejzaži Srema, kao i slike: Pijana lađa, Berba, Šidski vingogradi, Velike kupačice, Doručak na travi, Crkva  u Šidu, Šidska stanica Zima u Sremu,Proleće u dolini Svete Petke, Kupačice,  i dr.

Izlagao je u poznatim galerijama u zemlji i inostranstvu.

Šumanovićev život bio je u rodnom Šidu, gradiću u sremskoj ravnici, u blizinoi fruškogorskih pitomih visova, bilo u Parizu gde je odlazio tri puta – bio je uvek usamljenički. Odvojen od sveta što svojom prirodom, što usamljenošću, kojoj se posvećivao svakim svojim damarom, neprestano isprobavajući neke svoje zamisli, u miru koji su mu obezbeđivali roditelji, radeći veoma naporno, Sava Šumanović je provodio godine i mladosti i zrelosti.        Otuda su i njegova dela bila primana sa divljenjem, otuda je bio rado pozivan da izlaže

Odlazio je u Pariz da uči, diveći se Sezanu i Pusenu, susreo se tamo sa postkubizmom, ekspresionizmom. Tamo je boravio tri puta: 1920 – 1921; 1925 – 1928; 1928 – 1930.

Prijateljevao je sa Rastkom Petrovićem i Aleksandrom Derokom, naslikao je na jednom divnom portretu Miloša Crnjanskog, svog zemljaka.

Šumanović je svom slikanju podario sva zapažanja i razmišljanja, promišljajući s mnogo pažnje svaku i najmanju pojedinost u pripremi slike, u pripremi platna i boja, sam izrađujući sve što mu je bilo potrebno u tom dugom procesu od platna do ulja. Sve je u tom tragičnom životu bilo  okrenuto slikarstvu, sve se vrtelo oko slikanja.

Obolevši prvi put 1927. godine od teške samotnosti, u smrtnoj predslutnji,  on više puta zapada u mračna stanja u kojima se oseća progonjen i životno ugrožen. Satima i satima znao je da stoji ili kleči bez reči, bez pokreta, bez znaka života. To teško stanje trajno će ga slomiti.        

Već dosta izmučen svojim duševnim nedaćama, šalje niz pisama svom drugu i prijatelju Rastku Petroviću.

U jednom pismu  piše:

„Kada bi Vi došli, pa kada bih Vam mogao reći koliko patim, ili kad bi mi pisali. Znam da od toga nema pomoći(…) Ali Vas molim molite za moju glavu da je Bog sveti spase da ne misli rđavo…. Bolnik i nesretnik Vas moli. Sav sam u groznici, jadan…“

Iz tog grozničavog i osamljenog stanja nastaće neponovljivi aktovi  i predeli, slike mrtve prirode i portreti. Posebno ga je i nadahnjivala i uzbuđivala rodna  poetika šidskih predela.

Za zavičajni predeo napisaće da je najbogatiji bojom od svih koje je video:

„Prašina mu daje jedna pitomi i ljupki izgle kao daje pudrovan te deluje kraj svog jakog svetla isto toliko pitomo kao krajevi oko Pariza.“

Slikao je šidske sokake i voćnjake- zimi, leti, s proleća.  Najčešće su na njima zemlja, drveće i nebo. Ali boje, raspored punog i praznog prostora, ravnoteža elemenata…. bili su dovoljni da to uvek budu druge, nove i neponovljive  slike. Krošnje visokog drveća na iločkom putu kao da se dotiču neba, kao da povezuju nebo i zemlju.

U periodu pred rat,slikajući upravo te šidske i okolne predele, Šumanović im daje neku nestvarnu svetlost, neki vaseljenski mir, vanvremenost. Kao da rascvalo voće, obučeno u ružičasti oblak latica, neće već sutradan promeniti tu boju, tu osobinu, već će trajati ko zna do kad…. ili: zimski mir belog puta, stegnutog smrznutim snegom, crna stabla, sivo – plavo nebo – to je slika koja vodi u razmišljanje o životu i smrti, o tome zašto živite, šta ste to vi  sami, lično…

Svetlost na njegovim slikama pod pretećim valerima bliske, nasilne smrti uokvirila je jedan mučenički život. Život koji je svakim svojim prenapregnutim damarom vibrirao ka dosezanju ideala vrhunske umetnosti.

Život koji su zlotvori prekinuli u punom stvaralačkom zamahu i umesto vedrog plavetnila sva njegova platna osenčili crnilom.

*

MRTVA PRIRODA ŠUMANOVIĆ

„Mater ti vašljivu, srpsku!“

Vrh crne uglačane čizme pogađa rebra.

Šumanović, na kolenima(zgrčen u klupko) sanja crkvu…

I modre pejzaže s naslagama rastopljenog srebra.

Pijani ljuška se brod; Kupačica

ga ljubavno grli; koraci – seni utvare;

rastrojena zverska lica Srboubica;

plavkasto – a lažno beli sutoni prevare.

Majci učtiv Poglavnikov odgovor:

„Sin Vaš streljan 30.avg. 42.god.“

Izlaza iz ove smrti nema – izričit  crni zbor.

Mrtva priroda  Šumanović opkolila precrni svod.

(*Iz knjige pesama Ikona Grdana, Unireks, Podgorica, 2009.) Izvor:In4S