Društvo

Da se ne zaboravi: Zvao se Slobodan Stojanović i samo je hteo da nađe svog psa

U zbeg. U beg pred smrću. Zoru nisu smeli da dočekaju u svojoj kući, u svom selu Donja Kamenica, u bratunačko-zvorničkom kraju. Razuzdano i krvoločno zlo se spremalo da u to svoje uobičajeno “radno vreme” dođe po njih. Kao što je prethodnih zora dolazilo po druge seljane srpske vere i nacije.

Iskradali su se na prstima, pognuti, u strahu da ne nagaze na neku granu i sve ostalo što od sebe zvuk daje. Plašili su se vlastitog kašlja… Čuo se samo pseći lavež, selo je čvrsto spavalo, i zlo u njemu.

Na tom putu između života i smrti, minuti su sati a metri kilometri, srce je u grlu a usta u stomaku…

Počelo je već da svanjiva kada su Stojanovići stigli na sigurno. Dočekaše ih raširene ruke, suze radosnice, toplo mleko… A onda sve nađača Slobodanov jauk: shvatio je da sa sobom nisu poveli njegovog psa miljenika. Ostao je vezan u dvorištu…

Dečak je bio neutešan, molio je roditelje da ga puste da se vrati po psa. Naravno, nije dolazilo u obzir da mu to dopuste, jer su se svojim očima uverili da zlo kojem su pobegli nema milosti ni za decu.

Slobodan je bio uporan, ali i njegovi roditelji još odlučniji. Te prve noći u sigurnosti, nisu oka sklopili slušajući njegove jecaje. Nije sebi mogao da oprosti što je izdao onoga ko ne bi njega nikada izdao.

A sutradan, pre doručka, dečak se iznenada zatrča prema napuštenoj kući. Po svoju kucu.  … Otac i majka su uzalud trčali za njim, nisu uspeli da ga sustignu i zaustave

Utrčao je pravo u ruke onima koji su i po Donjoj Kamenici ubijali i uništavali sve srpsko…

Albanka Elfeta Veseli, iz istog sela, poznavala je Slobodana, naravno. Imala je tog dana pune 32 godine, ali i morbidnu potrebu da i ritualnim iživljavanjem nad 11-godišnjim komšijom “škijom” utoli mržnju. Dokazujući se pred lokalnim Alahovim ratnicima.

Zverski ga je mučila pred svima! Svukla je sa njega odeću i obuću, i uzela nož…

Kada su godinu dana kasnije iz zemlje izvadili Slobodanovo beživotno telo, prizor je bio užasan… Stomak mu je bio rasečen u obliku kvadrata, videli su se unutrašnji organi… Rasekotine po glavi… Noge polomljene…
Žena-monstrum tek na kraju je pucala iz neposredne blizine pravo u slepoočnicu: metak je prošao levu čeonu kost i izašao kroz desnu…

Njegova ljubav i odanost psu miljeniku, bila je jača od straha za vlastiti život… Jednako, kao i njegova griža savesti što je u brizi za vlastiti život, i svojoj i roditeljskoj, zaboravio vernu kucu…

Zverski je mučen i ubijen samo zato što je bio “škija”. A za komšije muslimane – “vlašče”.

Njegovo ime je Slobodan Stojanović…

Ime za ono najbolje u ljudskoj duši i srcu.

Od tuge umrla i Slobodanova majka

Na večno počivalište – u humku pored sina Slobodana, otišla je i njegova neutešna majka Desa Stojanović, u selu Drinjači kod Zvornika. Njeno telo, položili su suprug Ilija i ćerka Slađana. Na sahrani su bile mnogobrojne komšije, rodbina, prijatelji, članovi Boračke organizacije Zvornika. Koliko je leleka i suza bilo za tek umrlom Desom, još više se tugovalo za njenim detetom. U danu, u kojem kao da su se spojile dve smrti, proplakalo je i nebo iznad obronaka reke Drine.

Desankin sin Slobodan je pod zemljom duže nego što je po njoj hodao. Ubili su ga na najsvirepiji način 1992. godine, kada je imao samo jedanaest godina. O njegovoj sudbini moglo bi se reći: dečak je izdahnuo 1992. godine, a ubijali su ga svih ovih 14 godina – i njega, i njegove roditelje.

– Nije Desa mogla više da izdrži. Prepuklo je majčino, a i moje srce. Ne znam kako sam još u životu. Moja Desa je otišla u velikim mukama, bolu i patnji za našim Slobodanom, koji je ubijen na najsvirepiji način. Ni lečenje u Beogradu, ni sve pažnje lekara nisu joj mogle pomoći – kaže njen suprug Ilija.

Iliju Stojanovia, ota ubijenog i izmasakriranog jedanaestogodišnjaka, svih ovih godina muče pitanja: šta zločince održava u životu, šta je to što im omogućava da žive sa zlodelom u sebi, šta ih čini toliko hladnokrvnim, kad im se sudi i izriče kazna? Da li je moguće da ih kasnije, na robiji i u životu izvan normalnog sveta, drži upravo ljubav prema životu?

„Teško, pre će biti da je to strah od smrti, od odlaska među svoje žrtve – odgovara sam sebi. Ja se radujem odlasku sa ovog sveta. Valjda ću tamo negde biti sa mojim Slobodanom i njegovom presvisnulom majkom“, rekao je jednom nesrećni otac kroz suze i dodao:

„Živeli smo u selu Donja Kamenica, moja Desa, moja deca Slobodan o Slađana, i ja. Muslimani su u ovom selu bili većina. Danima i noćima smo kovali plan kako da pobegnemo, jer smo videli šta se sprema Srbima. U četvrtak, 4. juna 1992. godine, u zoru ugrabili smo nekako priliku i krišom se izvukli. Poveli smo i četiri, pet koza i utočište našli u zaseoku Dženarike, kod kuma Zorana Miloševića. To je mesto na obali Drine. Kada smo stigli, Slobodan se setio da je zaboravio psa. Pamtim njegove reči: “Tata, ostao mi Lesi na lancu!“

Posle toga dečak se otrgnuo iz majčinih ruku i otrčao prema selu, po ljubimca kojeg je neizmerno voleo“.

Slobodanov ubica Elfete Veseli, Albanka iz Vlasenice je imala 32 godine kada je masakrirala Slobodana, koji je pokušaj da spase svog psa platio svojim nevinim dečijim životom. Veseli je ove godine sud u BiH osudio na 10 godina zatvora.

Izvor: intermagazin.rs / ISKRA

Categories: Društvo

Leave a Reply