Kultura

Danas je Svetski dan pozorišta

Svetski dan pozorišta obeležava se 27. marta.  Dan  se obeležava različitim programima, kao i tradicionalnim čitanjem poruke uoči izvodjenja predstava u teatrima širom sveta. Svetski dan pozorišta obeležava se od 1961, a Međunarodni pozorišni institut svake godine pozove ličnost svetskog ugleda da napiše poruku koja se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima. Poruku, koja će se čitati pre svake predstave, ove godine  uputio je britanski glumac, pisac, reditelj i suosnivač pozorišta “Theatre de Complicite” Sajmon Mekbarni. “Gde god ima izvođača i publike, igraće se priče koje se ne mogu ispričati nigde drugde, bilo da govorimo o operskim i pozorišnim kućama naših velikih gradova, ili kampovima u koje su se sklonili migranti i izbeglice u severnoj Libiji i širom sveta. Uvek ćemo biti povezani, kao zajednica, u ovom ponovnom odigravanju”, poručuje Mejbarni.
On je podsetio na poruku velikog Artura Milera 1963. godine kojom je upozorio da se nad svetom opasno nadvija pretnja nuklearnog rata: “U vremenima kada su ruke diplomatije i politike tako kratke i nejake, delikatan, ali nekada dalekosežan domet umetnosti, mora da ponese teret toga da na okupu održi ljudsko društvo”.
Mekbarni u svojoj poruci podseća da je pre 2.400 godina Poliklet Mlađi projektovao veliko pozorište u Epidaurusu, čudesne akustike koja omogućava da se šibica upaljena na sredini pozornice može čuti u celom auditorijumu sa 14.000 mesta, ali i na jednako osvetljenje pozornice i audotorijuma Šekspirovog Glob teatra u Londonu.
“Živimo u vremenima kada je teško jasno videti. Okruženi smo sa više fikcije nego u bilo kom drugom trenutku istorije ili praistorije. Svaka “činjenica” može se osporiti, svaka anegdota polaže pravo na našu pažnju kao “istina”. Naročito nas jedna fikcija neprekidno okružuje. Ona koja teži da nas odvoji od istine i jedno od drugog. Da smo odvojeni – narodi od naroda, žene od muškaraca, ljudi od prirode”, ističe on.
Jednako kao što živimo u vremenima podela i fragmentacije, živimo i u vremenima ogromnog pokreta, primećuje britanski glumac.
“Više nego u bilo kom trenutku u istoriji, ljudi su u pokretu, često bežeći, hodajući, plivajući po potrebi, migrirajući po celom svetu. A to je tek početak. Odgovor je, kao što znamo, da se zatvore granice, podignu zidovi, da se isključi, izoluje”, napisao je Mekbarni.
Živimo, kako kaže, u svetskom poretku koji je tiranski, gde je ravnodušnost valuta, a krijumčarska roba nada.
“Deo te tiranije je i u kontroli ne samo prostora nego i vremena. Vreme u kojem živimo zazire od sadašnjosti. Koncentriše se na nedavnu prošlost i blisku budućnost. Nemam to. Kupiću ovo. Sada, kad sam to kupio, treba mi sledeća stvar. Daleka prošlost se briše. Budućnost nema značaja”, zapaža on. Mekbarni navodi i da je mnogo onih koji kažu da pozorište neće ili ne može to da promeni.
“Ali pozorište neće otići zato što je pozorište mesto, rekao bih, utočište, gde se ljudi okupljaju i odmah formiraju zajednice. Kao što smo oduvek činili. Sva pozorišta su iste veličine kao prve ljudske zajednice od 50 do 14.000 duša. Od nomadske špilje do trećine stare Atine. Upravo zbog toga što pozorište postoji samo u sadašnjosti, ono čini izazov ovom pogubnom viđenju vremena”, naglašava britanski reditelj.
Pozorište se, dodaje, uvek bavi sadašnjim trenutkom, njegovo značenje gradi se u zajedničkom činu između izvođača i publike – ne samo ovde nego i sada.
“Bez čina izvođača, publika ne bi mogla da veruje. Bez verovanja publike, predstava ne bi bila celovita. Smejemo se u istom momentu. Ganuti smo. Zadržavamo dah ili iznenađeni ostajemo bez reči. I u tom trenutku, kroz dramu, otkrivamo najdublju istinu: ono što smo smatrali najintimnijom granicom između nas, granica naše lične svesti, takođe je bez granica. Ona je nešto što delimo sa drugima”, objasnio je on.
 

Categories: Kultura

Оставите одговор