Hronika

Devetnaest godina od NATO zločina u Saveznoj Republici Jugoslaviji

24. marta 1999. u 19.45 minuta počeli su vazdušni napadi na Sveznu Republiku Jugoslaviju, koje su sprovele armije 19 članica NATO-a. Odluka o napadu na SRJ doneta je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a jugoslovenska vlada iste noći proglasila je ratno stanje. Po broju stradalih u NATO bombardovanju SRJ 1999. godine u odnosu na ukupan broj stanovnika, najviše je stradala Surdulica na jugoistoku Srbije, mesto sa desetak hiljada stanovnika. Po broju žrtava to je srpska Gernika. Naime, tokom 78 dana bombardovanja, kad je na prostore Srbije sa svojim otrovnim (radioaktivnim) darovima sleteo “milosrdni anđeo”, u SRJ i Srbiji su stradali mnogi gradovi i sela, ali što je najtužnije i mnogi njihovi stanovnici. Kakos u onda javljali mediji zemalja u okruženju (bivših jugoslovenskih republika) ‘’u SRJ je 1999. Godine stradalo više od 5.000 ljudi)               Avioni alijanse gađali su civilne objekte, bolnicu za grudne bolesti “Sanatorijum”, starački dom u blizini, zgrade u kojima su bile smeštene izbeglice iz Hrvatske, vodovod koji snabdeva Surdulicu i okolinu, Kalifer, stambene zgrade, a sve pod izgovorom da se gađa vojska i vojni objekti. Vojska je davno napustila kasarne u Surdulici, a to su zvaničnici iz NATO-a znali i dan dans kažu meštani.

–NATO mi je iščupao dušu. Ubio mi je najdraže sina Milorada (17), majku Stamenku Milić (65), brata Aleksandra (35), sestričinu Miljanu (14), bratanca Vladimira (11), snaju Vesnu (35) i još tr4ojicu najbližih komšija, priča gušeći se u suzama Milica Milovanović dok grli i ljubi slova sa sa imenima njenih najrodjenijih na crnoj mermernoj ploči okačenoj ispred ulaznih vrata na mestu porušene kuće od NATO projektila. DOk grli ćerku Ivanu Mitić (34) Milica uz jecaje i suze koje liju kao iz kabla dodaje: – Moj suprug nije mogao da izdrži tugu za sinoim Milomirom. Tuga ga je ubila i Slobodan se obesio od žalost za sinom kojeg je neizmerno voleo. A Milorad je tog kobnog dana iz Alakinca došao u štab da se javi kao dobrovoljac da pomogne. Kako nije bilo potrebe on je otišao kod dede Vojislava it u ga je ubio NATO projektil zajedno sa ujakom, bakom i sestrom i bratom od ujaka.                                                                          Inače, prve bombe na Surdulicu su pale 27. marta posle ponoći. U napadima avijacije 5., 25. i 27. aprila 1999. godine, razorena je i oštećena četvrtina stambenih objekata u gradu. U podrumu porodične kuće Milića, tražeći zaklon od NATO bombardera, 27. aprila u podne stradalo je devetoro ljudi, od toga troje dece. Valja reći da je povodom tog strašnog zločina italijanski dnevnik “Manifesto” izašao 29. aprila 1999. godine sa potpuno belom naslovnom stranom u znak protesta zbog masakra koji su učinili NATO zločinci u Surdulici. Na samom dnu prve strane dnevnika napisana je poruka: ” Deca nas ne gledaju”.  NATO avijacija je gađala Specijalnu bolnicu za plućne bolesti “Sanatorijum”, paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Hrvatske i starački dom. Poginulo je trinaestoro ljudi, petoro se vode kao nestalo, a ranjeno je tridesetpetoro ljudi.                                                                                                      –Danima smo dr Miroljub Stošić i ja motkama jurili psew da ne raznose delove tela izginulih u Sanatorijumu, kaže  dugogodišnji novinar Dragan Milošević Buca dok mu suze kao kiša liju iz očiju. Zastaje i kaže da mu je teško, posebno kada se seti pojedinih dečijih tela. Cigle su bile vrele od projektila, izvlačili su povredjene, al ii tela unakaženih ljudi, kaže Milošević uz molbu dag a više ništa ne pitamo jer mu je mnogo teško zbog zverstva NATO bombardera. U bombardovanju Surdulice u periodu od 27. marta do 31. maja 1999. godine, na ovaj gradić je palo 62, a na šire područje oko 200 veoma razornih projektila, od kojih je poginulo 33 civila, od toga četvoro dece, dvoje malih Milića, petnaestogodišnja Miljana i njen brat dvanaestogodišnji Vladimir, njihov komšija Miodrag Milovanović (17), Milenko Malobabić (17) i njegov brat Rade (19). Ugašene su dve porodice, Milići i Malobabići. Malobabići, otac, majka i dvoje dece su bili izbeglice iz Srpske Krajine, koji su poterani “olujom” našli utočište u ovom gradiću i tu su stradali. Svedočenje Stojanče Petkovića, jedinog preživelog iz podruma kuće Vojislava Milića u ul. Zmaj Jovinoj u Surdulici, bombardovanoj 27. marta 1999. godine zapisano je u Beloj knjizi o zločinima NATO. Svi iz komšiluka su se sklonili u podrumu kuće Voje Milića, gde ih je bilo desetoro.                                                                                           -Ušli smo u podrum  negde oko 11 sati ušli smo unutra sa suprugom Vojislava Milića, Stamenkom, sinom Aleksandrom, njegovom suprugom Vesnom i njihovom dečicom Miljana, Vladica i Miljan, komšinica Stanica Rašić Stanica i ja. A, onda je došlo do snažne eksplozije od bačene bombe iz aviona na kuću Voje Milića. U momentu ove eksplozije, vlasnik kuće Vojislav je nekim poslom otišao van svoje kuće. Ova detonacija me je bacila na levu stranu zida. Iako sam bačen ipak sam ostao pri svesti i stavio sam ruke na usta kako mi prašina ne bi ulazila u usta, jer se stvorio oblak od dima i prašine. Kad sam se pribrao posle druge eksplozije, pozvao sam ove iz drugog podruma, ali mi se nije niko odazivao, nisam video šta se dogodilo, ali sam video da je ploča pala u tom delu podruma. U međuvremenu je dotrčao Vojislav i pitao me da li sam živ, to sam mu potvrdio, a kada me je pitao za njegove koji su bili unutra rekao sam mu da sam ih pozivao ali da mi se niko nije odazivao iz podruma. Svi devetoro su poginuli dečica, žene.. Od sedmočlane porodice Vojislava Milića ostao je samo on, NATO nikada nije odgovarao za ova zlodela.

Categories: Hronika

Оставите одговор