U stručnoj terminologiji psihoterapeuta postoji novi izraz ”ekranizam” koji je rezultat naučnih saznanja o negativnom uticaju ekrana na mozak, a psiholozi-psihoterapeuti tvrde kako ima pomoći predlažu neurofeedback terapiju. Psiholog-psihoterapeut Ana Bidžić kaže kako joj se godišnje javi desetak roditelja čija maloletna deca imaju problem zavisnosti za  kompjuterom i drugim vidovima tehnologije.

Po njenim rečima, prvi simptom “ekranizma” je da dete ne prihvata saradnju, odbija prestati koristiti mobilni, a drugi je da se kod dece stvara stanje rasutosti, odnosno dete ima problema s koncentracijom na pojedine aktivnosti, prebacuje se s jedne aktivnosti na drugu, a da ne završi onu već započetu.

“Dete ima problem odmaknuti se od ekrana, a to se na kraju pretvara u socijalni poremećaj, tj. dete se izoluje u smislu komunikacije s porodicom”, dodaje Bidžić.

Ona napominje kako je važno da roditelji potraže pomoć stručnjaka koji će ih dodatno osnažiti da povrate kontrolu. Problem je i to što roditelji često pružaju negativan primer svojoj deci.

U nekim istraživanjima Svetske zdravstvene organizacije ekran se navodi kao jedan od uzroka autizma.

Psihologinja Bidžić kaže kako je gledanje ekrana direktno ili indirektno povezano s neurokognitivnim razvojem dece.

Srećom, ne radi se i ireverzibilnom procesu. Postoji neurofeedback terapija pomoću koje se može regulisati način rada mozga.

Reč je o naučno utemeljenoj terapiji koja je na Zapadu prisutna već pedesetak godina, a neurofeedback centri koji nude takav vid terapije, otvoreni su i u zemljama regiona. “Neurofeedback istraživanja pokazuju kako ti treninzi pomažu kod autizma, u čak 40 do 50 posto slučajeva. Taj vid terapije pomaže i kod depresije, anksioznosti, paničnim napadima i u nizu drugih poteškoća gde je u pozadini disbalans moždanih talasa. Ima primenu i kod učenja stranih jezika te u spa centrima za relaksaciju i slično”, objašnjava Bidžić.

Zapravo je reč o terapijskoj metodi baziranoj na praćenju električne aktivnosti mozga (EEG) i davanju povratne informacije. Neki poremećaji povezani su sa specifičnim obrascima moždane aktivnosti.

Pomoću te metode moguće je trajno promeniti loše obrasce i jednostavno naučiti mozak da funkcioniše bolje, te time smanjiti ili u potpunosti ukloniti simptome poremećaja koncentracije, depresije, nesanice, poteškoća u učenju, glavobolja i migrena.

Bidžić ističe kako je moguće primeniti neurofeedback terapiju kod djece mlađe od godinu dana, kao i kod odraslih osoba.

Ona napominje kako to nije zamena za tradicionalne tretmane kao što su logopedija, neuropedijatrijski i neuropsihijatrijski tretmani, nego nadopuna kojom se pomaže mozgu da budete uspešniji u onome što već sada radite.

U sklopu psihoedukativnih radionica za roditelje obrađuju se teme uticaja i štetnosti moderne tehnologije na razvoj i psihičko zdravlje dece, cyberbulling te sigurno korišćenje interneta.

Svetska zdravstvena organizacija i Američka pedijatrijska akademija navode kako deca do dve godine starosti uopšte ne bi trebala biti izložena tehnologiji, deca od 3 do 5 godina moraju imati ograničenje na jedan sat dnevno, a deca od 6 do 18 godina dva sata dnevno.

No, psiholog Bidžić upozorava kako kod nas prosečno dete školskog uzrasta ispred televizora provede do 25 sati nrfrljno, a tokom cele godine više vremena provede ispred televizora nego u školi.

Ona roditeljima preporučuje da sa svojom decom što više vremena provode na otvorenom, u zajedničkim aktivnostima i razgovoru te da ne koristite televiziju i internet kao “dadilju”.

Savetuje roditeljima da deci mlađoj od dve godine ne dopuštaju korišćenje elektroničkih uređaja, a da njihovo korišćenje zamene fizičkom aktivnošću i drugim aktivnostima važnima za zdravlje deteta.

Takođe, preporučuju da televizori i mobilni budu ugašeni tokom spavanja i u vreme jela, da kompjuter bude izvan dečje sobe te da roditelji uviek budu informisani o detetovim aktivnostima na internetu.Izvor Agencije i BuT