Za novinara je verovatno najteži trenutak kada ispisuje poslednji pozdrav kolegi, drugaru i prijatelju s kojim je delio sate, dane, mesece i godine u žrvnju čudesno izazovnog, lepog, ali i teretnog posla. U tom poslu je i Petar Mićković iskusio i istrpeo sve i svašta, od prvih tekstova objavljivanih tokom davnih godina u beogradskom listu „Student”, na čijim stranicama je pisao filmske kritike i kratke eseje o fenomenima svakidašnjice, da bi se potom ogledao u različitim žanrovima u „Ekspres Politici”, odakle je pre više od trideset godina prešao u „Politiku”. Pera je neprekidno pokazivao svoj raskošan spisateljski talenat, novinarsku pronicljivost i bogatu lepezu raznovrsnih znanja.

Sposobnost da kod mladih kolega prepozna njihove mogućnosti, da ih usmeri ka polju na kome će najbrže i najbolje iskazati svoje vrline, pogotovo su došli do izražaja kada je u „Politici” stupio na dužnost urednika, kao prvi čovek Vikend redakcije.

Posle mnogo godina provedenih u toj ulozi, bio je imenovan za zamenika glavnog i odgovornog urednika lista, što je bila njegova poslednja dužnost pre odlaska u penziju. Poznati bard „Politike”, svetski ugledan spoljnopolitički ekspert i višestruki dopisnik iz inostranstva Đuka Julijus, davno je u mladom kolegi Petru Mićkoviću prepoznao vrednosti koje ga čine kvalifikovanim da upravo na polju spoljnopolitičkog novinarstva iskaže svoje spisateljske i analitičke vrline.

Zahvaljujući tome, bio je za Peru istinski izazov kada je pre više od tri decenije krenuo put Latinske Amerike i onda u Kolumbiji i Venecueli, često i u dramatičnom okruženju, iskusio draži, izazove i rizike spoljnopolitičkog novinarstva, tog naročitog znamena „Politike”, do koga bi trebalo da se vinu oni najbolji. Šta je to značilo, Petar Mićković je uverljivo pokazao kada ga je redakcijska obaveza na prelomu prošlog i ovog veka odvela u daleki Peking, gde je nekoliko godina proveo kao dopisnik „Politike” iz Kine. Bio je to period od izvanrednog značaja ne samo za Kinu i njen unutrašnji razvoj nego i za svet, koji je u nekoj vrsti čuda bio zagledan u buđenje dalekoistočnog diva, ubrzinu tamošnjih promena i njihov uticaj na globalni svet. Kao neposredni svedok, Petar je te dubinske promene opisivao s izoštrenim analitičkim nervom, kao da ih je posmatrao kroz neku vrstu uveličavajućeg stakla, osvetljavajući njihov neposredni, ali i onaj dalekosežni značaj. Uvek su ti tekstovi svedočili i o svakidašnjici života u Kini, o nebrojenim nitima kojima je prepletena ta višemilenijumska civilizacija, nitima koje se ukrštaju s dubinskim kretanjima u savremenosti. Kao dopisnik iz Pekinga,

Pera Mićković je ostavio dubok trag i u našoj tamošnjoj, nevelikoj zajednici, među našim privrednicima, kulturnim radnicima i diplomatama. Osvedočio sam se u to u više navrata, kada sam upoznao neke od tih ličnosti, koje su o Peri govorile u superlativima, pa i sada, u tužnom času koji je označio da više nije među nama. U esnafu novinara, najveći broj nas u nekom trenutku prasne, uvek s dobrim razlogom, mada se ponekad čini da vidljivog razloga i nema.

Posledica je to one naročite discipline, čitaocima gotovo nepoznate, kakvu zahteva kolektivni rad u redakciji, pogotovo u momentima sporenja u vezi s nekim važnim temama. To su trenuci kada treba otkloniti nesporazume, ustati protiv unutrašnjih redakcijskih i vanredakcijskih pritisaka, to su i okolnosti koje nameće neprekidna borba s vremenom. Sat neumoljivo otkucava, počinju da se mere minuti, pošto u jednom trenutku treba staviti tačku na oblikovanje lista, kako bi „Politika” krenula put štamparije. Posle toga sledi kolektivno rasterećenje, prepuštanje kratkotrajnoj lagodnosti, pre nego što se prione na uređivanje sledećeg izdanja.

Godinama sam, zajedno s drugim kolegama, radio u Vikend redakciji „Politike” i bio svedok Perine izuzetne veštine da kao urednik bude strog kada brani nužne protokole rada, strog prema drugima ali i prema sebi, uz paralelni oslonac na sopstvenu, po mnogo čemu nestvarnu duhovitost.

Njegove munjevito sročene dosetke, vicevi u kojima smo uživali, izazivali su

grohotan smeh svih nas i činili da uživamo u radu. Govorio je kako svoj humor uveliko duguje rodnom Dorćolu, koji je za Peru Mićkovića zaista bio centar sveta. Svedočenja o ljudima i o događajima „iz kraja”, poznavanje dorćolskih prilika i neprilika ponekad bi pretočio i u tekst, nenametljivo, ali kroz snažne, upečatljive slike protkane suptilnom duhovitošću.

Posebnu uredničku sposobnost Pera Mićković je pokazivao pri izboru udarnih tema za naslovnu stranu „Politike”, za rangiranje tekstova zavisno od njihovog značaja na unutrašnjim stranama lista, za munjevito oblikovanje i preoblikovanje naslova, bez obzira na ekstremnu stisku s vremenom.

Koncentracija koju je imao u momentima cajtnota odista je bila za divljenje. Peru je krasila i velika ljubav prema životinjama, preciznije rečeno prema psima, o kojima je znao „sve”, pogotovo o labradorima, o kojima je mogao da govori dugo i neupućenima otvara prozor za pogled u svet vernosti koji krasi odnos čoveka i psa. Sport je takođe bio velika „slabost” Perina, tenis, košarka, skijanje. Na prvom mestu tenis. Takmičenja teniskih velikana redovno su bila prilike za razmenu mišljenja, za predviđanje pobednika i prepričavanje nezaboravnih poteza teniskih velemajstora. Srećom, te godine zajedničkog rada u Vikend redakciji tekle su paralelno sa već legendarnim susretima i pobedama Novaka Đokovića. U borbi nad mrežom Pera se i sam ogledao u okviru novinarskih nadmetanja, sa zavidnim uspehom. Kao pasionirani čitalac, Pera nije propuštao nijednu novu knjigu, sa zadovoljstvom ih je preporučivao kolegama, kada neka od njih to zaslužuje, nepogrešivo ocenjujući da neko štivo i ne zavređuje veću pažnju.

Kao veliki zaljubljenik u film, izricao je jednako autoritativne ocene. Petar Mićković, nažalost, u penziji nije uživao dugo, ali sećanje na njega ostaje među kolegama, svakako i među njegovim Dorćolcima.

Slobodan Kljakić