Danas se navršava petnaest godina od smrti najomiljenijeg u narodu, patrijarha srpskog Pavla.

Patrijarh srpski Pavle (svetovno ime Gojko Stojčević) u Kućanci, 1914. a preminuo u Beogradu, 15. novembra 2009. Patrijarh Pavle je bio 44. vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve od 1990. do 2009. godine i u narodu poznati i cenjeni vernik. Narod ga je voleo i nazvao ga „Živi svetac“.

Njegovo puno ime i titula glasili su Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin g. Pavle.

Skroman, mudar, brižan, brzo se nastanio u srcima miliona vernika. Ne branimo se od tuđeg zla zlom u sebi, govorio je patrijarh Pavle.

„Čovek ne može da bira vreme i mesto gde će se roditi, niti prilike i okolnosti u kojima će živeti. To ne zavisi od nas. Ali ono što zavisi od nas i što se od nas očekuje jeste da budemo ljudi – uvek i svuda. Da nas kao ljude prizna za svoje Bog, a prepoznaju preci i upoznaju savremenici“.

Ovu jedinstvenu poruku, pre više godina, uputio je srpskom narodu patrijarh Pavle. A njome kao da je najsažetije opisao svoj životni put koji je, kao Gojko Stojčević, započeo na današnji dan pre 101 godinu u slavonskom selu Kućanci kod Donjeg Miholjca.

Rodio se u skromnoj porodici Stevana i Ane, u godini u kojoj je počeo Veliki rat, na veliki pravoslavni praznik Usekovanje glave Preteče Gospodnjeg Svetog Jovana Krstitelja. A to, priznaju mnogi, nije bez simbolike. Jer, kao i Pretečin, i patrijarhov život bio je ispunjen beskrajnom istrajnošću i podvizima od najranijeg detinjstva.

Rano je ostao bez roditelja. Oca je, 1917. „odnela“ tuberkuloza, a majka se preudala i umrla je na porođaju kada je rađala treću ćerku. O Gojku i njegovom bratu Dušanu najviše se starala očeva sestra Senka. Druga majka, kako je govorio patrijarh. Shvativši da je „vrlo slabačko“ dete, poštedela ga je seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.

Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Kućancima. Školovao se, potom, u Tuzli, Beogradu i Sarajevu, a ratne dane proveo je u Banji Koviljači i manastirima Ovčarsko-kablarske klisure. Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje 1946. godine, dobivši duhovno ime po svom „nebeskom pokrovitelju“ apostolu Pavlu.

Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 1957, a za patrijarha Srpske pravoslavne crkve 1. decembra 1990. godine. U najteže vreme! Na početku još jedne smutne, krvave, ratne decenije. Decenije velikog iskušenja i stradanja svog naroda, čiji je krst i breme nosio do upokojenja 15. novembra 2009. godine.

Za Srbe, on je za života postao mnogo više – živi svetac. Skroman, mudar, brižan, a istovremeno pun razumevanja za novo doba puno iskušenja, brzo se nastanio u srcima miliona vernika i ateista, kao nijedan njegov prethodnik.

Zato se i danas u narodu prepričavaju desetine događaja koji potvrđuju patrijarhovo podvižništvo, veru i privrženost i crkvi i narodu. Pamte se njegov pomiriteljski ton tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, racionalnost tokom sukoba opozicije sa Miloševićevim režimom, „molitvena borba“ tokom NATO agresije, kao i izlazak na referendum za Ustav Srbije, kada je prvi i jedini put iskoristio svoje biračko pravo…

Ali, danas, na dan njegovog rođenja, moramo se prisetiti da patrijarh Pavle svoj rođendan nikada nije obeležavao. Pridržavao se učenja Crkve da se praznuju isključivo tri rođenja – Hristovo, Bogorodičino i Svetog Jovana Preteče. Jedina obaveza ovog dana je Liturgija u slavu praznika Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, koju je redovno služio u nekom od hramova.

Možemo samo da naslutimo da je bio bliže Bogu od mnogih jer je doslovno i bez ostatka poštovao principe koje je propovedao. Prepoznalo je to skoro milion ljudi koji su došli da mu u molitvenoj tišini odaju poslednju poštu.

Baš onako kako je i govorio: „Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.“

Onako kako je govorio, patrijarh Pavle je i živeo. I uvek sa narodom. U crkvi, na liturgiji, na ulici, u gradskom prevozu… Sam je kuvao, šio, popravljao cipele, a nijedan fizički posao nije mu bio ni stran niti težak. Skromnost je, zato, prva reč na koju mnogi pomisle kada se sete voljenog patrijarha Pavla.

Matija Bećković o patrijarhu

,,Život je živeo kao da će mu svaki dan biti sudnji i govorio kao da će mu svaka reč biti poslednja. Niko u bučnijem veku nije govorio tiše, a čuo se dalje. Niko nije govorio manje, a da je rekao više. Niko nije lakše hodio zemljom, a da je ostavio dublje tragove. Niko nije bio manjeg rasta, a da se video sa veće daljine. Otuda ni više ljudi, ni veće tišine na Njegovom pogrebu!“

Patrijarh Pavle koji je u narodu omiljen zbog skromnosti i istinoljubivosti, bio je 44. srpski patrijarh i preminuo je u 95. godini 15. novembra 2009. godine. Na dan sahrane, su na putu od Saborne crkve gdje je tijelo bilo izloženo do porte manastira Rakovica ispratile stotine hiljada vjernog naroda.

Episkop Pavle, rođen kao Gojko Stojčević, imenovan je za 44. srpskog patrijarha početkom decembra 1990. godine, čime je na tronu Svetog Save nasledio patrijarha Germana. Patrijarh Pavle bavio se i naučnim radom, među objavljenim delima su „Monografija o manastiru Devič“, beseda „Život po Jevandelju“ i „Molitve i molbe“.

U njegovo vreme osnovana je Akademija SPC za umetnost i konzervaciju, vraćena je veronauka u škole, a Bogoslovski fakultet u okrilje Univerziteta.

Njegova lična biblioteka pripala je fondu Biblioteke srpske patrijaršije, ima status kulturnog dobra i čuva se u konaku manastira Svetog arhangela Mihaila u Rakovici.

Rođen je 11. septembra 1914. u selu Kućanci, Donji Miholjac, u porodici zemljoradnika. U rodnom mestu u Slavoniji završio je osnovnu školu, a nižu gimnaziju u Tuzli.

U Šestoj muškoj gimnaziji u Beogradu koju je pohađao vanredno da bi mogao da uporedo upiše i Medicinski fakultet, položio je ispit zrelosti.

Šestorazrednu bogosloviju završio je u Sarajevu 1936, a Bogoslovski fakultet u Beogradu, gde je prethodno završio i dve godine Medicinskog fakulteta.

Drugi svetski rat zatekao ga je na odsluženju vojnog roka, a kao izbeglica nalazio se u manastiru Sveta Trojica u Ovčaru i Banji Koviljaci od 1944. kao veroučitelj za decu u izbeglištvu.

Odatle je iz zdravstvenih razloga otišao u manastir Vujan, u selu Prislonica, između Čacka i Gornjeg Milanovca, gde je ostao do 1945. i odlučio da se posveti monaškom životu.

Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri.Službovanje u Eparhiji raško-prizrenskoj posvetio je i obnovi crkava i manastira a posebno monaškog života.

Bogoslovski fakultet dodelio mu je zvanje počasnog doktora bogoslovlja.