Piše: Mišo Vujović

Bio si odličan fudbaler. Vrhunski!

To ti niko ne spori. Postao si zvezdina zvezda. I to ti niko ne spori. Noge su te služile i ništa više. I to ti niko ne spori. Noge su ti nosile glavu, vodile te kao i mnoge balerine sakupljene oko tvojih nogu.

I to ti niko ne spori.

Noge su dovoljne da budeš Piksi Stojković, fudbaler.

I to ti niko ne spori.

Ali da bi bio Miljan Miljanić od koga te dele svetlosne godine, potrebna je glava.

I to je sporno, kao uostalom i tvoja ambicija da budeš izbornik.

E tek tu je potrebna glava.

I ne samo glava već i obraz. I još ponešto. Samo ličnost može biti strateg.

Miljan Miljanić nije bio fudbaler ni upola tvog profila.

Ali je bio vrhunski trener i selektor.

I ma šta da je radio u životu ponovo bi bio Miljan Miljanić.

Otmen, gospodstven, autoritativan i nadasve stručan. General pukovnik.

Ti si Piksi sve što on nije. Loša kopija na klupi onog Piksija sa terena.

Halapljivo si pojeo sve igračke zasluge. Sam sebe ražalovao. Zinulo ti dupe, rekli bi tvoji sa juga. Na tribinama si imao Novaka. Globalnu zvezdu, najboljeg sportistu sveta iz našeg sokaka. Čoveka koji nas je uzdigao i rehabilitovao ponosno se boreći na terenu i van njega. Pevao vam je Marš na Drinu, mogli ste da mu uzvratite Svilenim koncem na terenu. A sve vam je rekao : “Srce, glava i ona stvar”.

Nisam želeo da se osvrćem na fudbalsku reprezentaciju. Ona je odavno rak rana i bilo kakva opservacija zadire duboko u sveru mazohizma. Koliko god nas je Novak Đoković uzdigao fudbaleri su nas još više srozali. Tradicionalno! Ali uvek se čovek nada nekom pozitivnom iznenađenju. Uostalo sve osim debakla bilo bi iznenađenje.

Čast izuzecima neću ih izdvajati, lako ih je prepoznati. Na ovaj kratki osvrt sam se odlučio iznerviran saznanjem da si produžio ugovor sa reprezentacijom pre nego što si se kvalifikovao u dalji krug takmičenja, što otvara jednu novu dimenziju cele priče. Etičku!

Stručnu, pokazuju rezultati. U sportu kao i u životu treba i malo sreće. Fudbalerima čak i ne zameram. Pokazali su borbenost. Ali stihijsku – dezorganizovanu, intuitivnu. Igrali su kao na seoskoj livadi bez koncepta i strategije. Ko je kriv? Onaj ko je postavio takvu igru.

Očekivali smo da ćeš naciji ukazati bar malo poštovanja. Bar malo morala, a ostavka je moralni čin.

Pitaj Japance šta je dostojanstvo. Pročitaj zašto je glavna samurajska molitva pred boj: Da ruka ne zadrhti!?

Da umre ko čovek. Ali gliste teško mogu postati samuraji. Znam da ćeš ovo teško razumeti kao što nisi razumeo oštrog ali objektivnog Rada Bogdanovića. Čovek je pre svega dobronameran. Što za tebe ne mogu da tvrdim, kao i za one čija si sprdalica i pajac.

Na kraju bih se poslužio jednom Senekinom mudrošću: Ako čovek ne zna kuda plovi ni jedan mu vetar nije povoljan. IN4S