Miodrag Lazić, rođen je na današnji dan u Zemun, 31. maj 1955, preminuo u Nišu, 14. april 2020, srpski primarijus, hirurg i književnik. Bio je godinu dana ratni hirurg dobrovoljac u Republici Srpskoj Krajini (juni 1991 — juli 1992) i Republici Srpskoj (sep. 1992 — feb. 1996), za šta ga je Patrijarh srpski Pavle odlikovao ordenom Svetog Save.

Više od četiri godine, on se usred rata, često i pod paljbom granta, lavovski borio za živote hiljada ranjenika, žena dece… Nije morao. Bio je hirurg, dobrovoljac iz Niša na zadatku u ratom zahvaćenoj Republici Srpskoj i tadašnjoj Republici Srpskoj Krajini.

Preživio je rat, ali ne i bitku protiv virusa korona. Srpski narod je izgubio velikog lekara, a mnogi su za života doktora Miodraga Lazića nazivali “ocem urgentne medicine”, a u Republici Srpskoj je stekao status legenedarnog hirurga, koji je spasio nebrojeno života tokom teških ratnih godina.

Ovo je priča o njemu.

U avgustu 1991. napustio je siguran i udoban život lekara hirurga u Nišu i zaputio se u tadašnju Republiku Srpsku Krajinu. Kasnije je, podstaknut dramatičnim iskustvima u spasavanju života počeo da piše dnevnik. “Dnevnik ratnog hirurga” potresno je svedočanstvo o ratu bez oružja u kojem nema predaha.

-Glina. Radim kao jedini opšti hirurg u glinskoj bolnici, jedinoj bolnici u Republici Srpskoj Krajini. Dan i noć – operacije, pregledi i previjanja. Pokrivam prostor od oko 200.000 stanovnika. Prva linija fronta sa ustaškim snagama, reka Kupa udaljena samo tri kilometra od bolnice. Za ta dva meseca, april i maj 1992. godine, imao sam više od šezdeset ranjenih i četiri poginula borca. U maju smo dva puta granatirani. Četvrtog maja po Glini su padale granate od 22 do jedan čas – zabeležio je dr Lazić.

A zabeležio je i ovo: “Desetak dana radim dan i noć. Spavam kad mogu, u tri – četiri ujutru, u podne, u šest po podne, u devet, kada imam vremena. A nikada duže od sata. Ima dana kada operišem bez prestanka, po cijeli dan. Zaspim na operaciji. Spavam destak minuta…”

Zabeleženo je i kako je, na sarajevskom ratištu, bukvalno iz mrtvih vratio ranjenog borca Vasu Jeremića. Kad je već proglašen mrtvim, masirao mu je srce, polomio rebra masirajući – ništa! Onda je u očajanju otvorio grudni koš, uzeo ruke i masirao ga, golim rukama, dok srce nije proradilo. Srce na dlanu – doslovno!

Dobio je brojna odlkovanja, između ostalog i Krst milosrđa, kumovao je deci boraca koje je spasao iz mrtvih, opevan je u pesmama svojih nekadašnjih saboraca.

U ratnom dnevniku dr Lazića zabeleženo je i kakve je bitke vodio na Vidovdan 1993. godine u srednjoj Bosni, gde je lečio i srpske i hrvatske borce.

-Nezaboravni petak. U salu sam ušao u 20.30 i neprekidno radio do 13 časova. Operacija za operacijom, teške povrede stomaka, prostrelna rana u stomaku, teška povreda creva, veliko krvarenje. Pavlović iz Kiseljaka, teška povreda tela, izgleda, bombom. Njegov sinovac Vlatko Pavlović takođe ima tešku povredu stomaka. Milutin Stanišić, Ilijaš, prsnuti čir, operacija. Jure Mijić, Kraljeva Sutjeska, teška povreda leve nadlaktice. Operacija za operacijom. Osam operacija, jedna za drugom. Svaki hirurg koji ovo pročita shvatiće koji je to napor – ostače zapisano u njegovom dnevniku. Ovaj dnevnik je, kako je napisao jedan od recenzenata ne samo dragoceno iskustvo iz prve ruke i iz srca rata, nego i “snažan protest protiv bezumlja rata”.

Ratni put dr Lazića počeo je 4. avgusta 1991. godine u Kninu i potrajaće punih 1.200 ratnih dana. U međuvremenu, njegova kćerkica i sinčić su u Nišu odrastali bez njega. Znali su da je “tata potrebniji drugoj deci”. Hiljade ljudi je spasao, stotine njih mu je umrlo na rukama.

U Krajini je ostajao 13 mjeseci. Slali su mu avion, da napusti bojište, odbio je. Kad su ga pitali zašto rekao je da se ni utakmica ne napušta na poluvremenu, ni iz bioskopa ne treba izaći dok film nije gotov.

Kao hirurg je učestvovao u proboju koridora u junu 1992. godine, a potom se kao dobrovoljac javlja u ratnu bolnicu “Koran” na Palama u Republici Srpskoj. Jedan je od osnivača ratne bolnice “Žica” u Blažuju kod Sarajeva, takoreć na samoj liniji fronta. Ostao je tamo punih 40 meseci, kao jedini hirurg na području tadašnjeg srpskog Sarajeva. Tu je obavio više od 3.500 operacija pod punom anestezijom. On je područje napustio tek u februaru 1996. godine, nakon potpisivanja Dejtonskog mira.

Kako je sam govorio, često je dolazio u Republiku Srpsku, gde su ga dočekivali kao dragog gosta. Ipak, kako jednom reče, nije smeo da se zaustavlja u svakom mestu gde žive njegovi nekadašnji pacijenti, nego se krišom “šunjao” od Milića, do Rogatice, Višegrada, Sokoca… inače bi jedno njegovo putovanje potrajalo godinama, dok se sa svakim pozdravi i prozbori koju reč.Nezaboravnik.rs