NVO „Serdar“ se pridružuje pozivu IN4S koji je uputio javni poziv na hitno jedinstveno i snažno djelovanje svih srpskih javnih subjekata – od medija, preko nevladinih udruženja – do političkih partija i koalicija kako bi se osujetila namjera dijela izvršne vlasti u Crnoj Gori da pod ucjenama centara moći u Ujedinjenim nacijama podrži predlog Rezolucije “Međunarodni dan refleksije i komemoracije genocida u Srebrenici 1995”.

– Ne pamti se zločin da bi se zločin na zločin vraćao, već se zločin pamti da se ne bi ponavljao!“ – narodna poslovica.

Zločini koji su nam učinjeni u 20. i 21. stoleću su nas toliko obogaljili i unazadili da su ostavili nesagledive posledice. Broj Srba na Balkanskom poluostrvu je početkom 20. veka bio oko 7 miliona. Početkom 21. veka, broj Srba je isti. Kako je moguće da za 100 godina ne dođe do značajnog prirodnog priraštaja u čitavom jednom narodu, je pitanje koje se logično nameće. Za to vreme, u poslednjem stoleću drugog milenijuma Srbi kao narod su napadnuti čak četiri puta: jedan balkanski rat, dva svetska rata i jedan Otadžbinski rat.

U ta četiri rata naš narod je izgubio milionsku populaciju. Izgubio je progres društva, ljude koji su bili u najboljoj životnoj dobi, mlade žene koje su mogle da rađaju decu, ubijana su mala deca koja su kasnije mogla takođe da ostave potomstvo. Ubijani su čak i starci koji su bili nemoćni da se brane od dželata koji su krvožedno nasrnuli na njih.

U dva svetska rata mnogo Srba je prošlo golgotu u koncentracionim logorima, gde su surovo mučeni na najmonstruoznije načine, žene silovane, čak i devojčice; muškarci ponižavani… Danteov pakao ne može da se usporedi sa torturom koju su prošli naši sunarodnici u tim kazamatima.

Mada, nisu se samo monstruozni zločini dešavali u logorima, naprotiv, to je samo mali deo priče o zločinima nad Srbima. Dešavalo se da čitave srbske porodice budu ubijene, zaklane ili pak spaljene u svojim kućama. Jedini njihov greh je bio naciona pripadnost i pravoslavna veroispovest. Brojna svedočanstva govore o tome.