Djoka Slaninkin i Boban Klempa iz Leskovac krenuli svoijevremeno na skijanje. Vozili se nekoliko sati i uhvatila ih strašna oluja i nevreme na Vlasini. Sklonili se u neku veliku kucu na Vlasini Stojkovicevoj i zamolili zgodnu gospođu koja ih je primila otvorila vrata da se kod nje sklone i prenoće.
– „Ma znam da je napolju jezivo i grozno ali nedavno sam ostala udovica pa bi ljudi mogli svašta da pričaju ako bi vam dozvolila da prenoćite u kući“, reče udovica.
– „Ne brinite“, reče Djoka, „mi ćemo prespavati u objektu uz štalu, a čim se vreme popravi, odlazimo!“
Žena pristane i njih dvojica prespavaše u objektu uz štalu. Ujutro se vreme popravilo i oni krenuše na put dalje. Ostatak vikenda proveli su uživajući u snegu i skijanju.
Oko deset meseci kasnije, Djoka je iznenada dobio pismo od nekog advokata. Trebalo mu je neko vreme da shvati da se radi o advokatu one zgodne gospođe iz velike kuce na Vlasini Stojkovicevoj.
Ode on kod Bobana Klempu, pa ga pita:
– „Čuj Bobane, sećaš se one zgodne udovice kod koje smo prespavali kad nas je na skijanju uhvatila nevreme i oluja?“
– „Da, sećam se.“
– „Jesi li ti možda usred noći ustao i posetio gospođu?“
– „Pa, jesam“, reče Boban zacrvenevši se jer ga je Djoka provalio.
– „Moram priznati da jesam.“
– „I, jesi li se možda predstavio pod mojim imenom umesto da joj kažeš svoje?“
Boban je probliedeo.
– „Da, jesam, sorry stari drugaru. A, zašto pituješ?“
– „Nedavno je umrla i sve mi ostavila.“