Na današnji dan, 28. aprila 1918. godine, izmučeno i izmrcvareno telo golobradog mladića iz Obljaja, prestalo je da diše u zlokobnom austrougarskom carskom kazamatu Terezinu.

Preminuo je jedan od najpoznatijih svetskih boraca za slobodu i pravdu, čiji je pucanj na tirjanina Franca Ferdinanda, poslužio germanskom imperijalizmu kao povod za satanizaciju srpskog naroda i izazivanje Prvog svetskog rata.

Ne dočekavši oslobođenje, Gavrilo Princip je prema zvaničnom izveštaju bečkih lekara preminuo od tuberkoloze.

Njegovo slabašno telo je na dan smrti bilo teško svega četrdesetak kilograma. Bio je podvrgavan stravičnoj psiho-fizičkoj torturi: izgladnjivan, smrzavan, sečen žiletima, prebijan. U tamnici je boravio na daskama po kojima su išli veliki kanalizacijski pacovi. Dobijao je hranu tek svaki peti dan. Prema svedočenju Luidija Pozeka, jednog od retkih preživelih zatočenika Terezina, svojevrsni „specijalitet“ zatvorskih čuvara je bilo mučenje Gavrila Principa, na način što je kotrljan u buretu koje je izbodeno velikim ekserima. Prema važećim zakonima bečke monarhije, Gavrilo Princip nije mogao da bude osuđen na smrt jer je u trenutku izvršenog atentata bio maloletan, pa je kažnjen sa 20 godina zatvora.

Na zidu ćelije u kojoj je umro, Princip je napisao: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu…“.

Na zatvorskoj limenoj porciji, u znak sećanja na noć uoči atentata kada su se vidovdanski heroji zakleli na grobu „mladobosanca“ Bogdana Žerajića da će oni ostvariti njegovo započeto delo, Gavrilo je urezao stihove: „Tromo se vreme vuče, i ničeg novog nema, danas sve kao juče, sutra se isto sprema. Pravo je rekao Žerajić, taj srpski soko sivi – Ko hoće da živi nek mre, ko hoće da mre nek živi„.

  Kako su nakon okonačanja rata svedočili neki čuvari i zatvorenici, Princip je dobijao hranu tek svaki peti dan. Mučen je zverski na razne načine.

Stavili bi ga u drveno bure u koje je prethodno bilo zakucano mnoštvo velikih eksera, pa bi ga kotrljali dok bi se veliki ekseri zabadali u Gavrilovo telo.

Princip je sahranjen tajno, u noći između 28. i 29. aprila. Do kraja rata niko nije znao gde mu je grob.

Međutim, jedan austrougarski vojnik, Čeh František Lebl je posle rata otkrio mesto na kojem Princip počiva.

On je dobio naređenje da sahrani Principa na mesnom katoličkom groblju, sa instrukcijama da ne sme da otkrije gde se grob nalazi.

Ipak, Lebl je iste te noći načinio skicu groblja i Principovog groba i poslao je svome ocu da je sačuva u slučaju da bude poslat na front i pogine.

Principovi posmrtni ostaci su, zajedno sa Čabrinovićevim, ostacima Trifka Grabeža i drugih zaverenika umrlih u Terezinu, preneseni u Sarajevo i tu sahranjeni u zajedničku grobnicu.

Dugo nakon Prvog svetskog rata, Sarajevo je u svetu bilo poznato po atentatu izvršenom pored Latinske ćuprije. Most je decenijama nosio ime Gavrila Principa, da bi ga bošnjačke vlasti tokom sukoba devedesetih godina prošlog veka opet preimenovale u Latinsku ćupriju.

To je urađeno u okviru akcije čiji je cilj bio promena imena svih ulica koje su nosile imena znamenitih Srba. Medjutim ustaše ne miruju svakodnevno skrnave i uništavaju obeležja Gavrilu Principu. Autor: SRNA/Srpskainfo