Opšte je poznato da je čekanje smisao ljudskog života. Posebno je važno ako ga prati nada u bolje sutra. Da nije sutrašnjice, čekanje i nadanje bili bi besmisleni. Bilo bi besmisao sve što je vezano za njih. U to se može uključiti i savremena medicina. Baš ona najdelotvornija i najefikasnija ljudska delatnost, koja je kroz fenomen čekanja napravila nauku zasnovanu na indikacijama, indikacije su proizvele stepen hitnosti, a taj procenat pojma“ biti ili ne biti“ u hamletovskom žargonu učinio medicinu pijedestalom nauke, gospodstva i ljudskog dostojanstva. Davno je otkriven penicilin, za njim su došli ostali antibiotici, pa citostatici, lekovi za lečenje malignih, sistemskih, glomerularnih i ostalih retkih bolesti… Osmišljeni su uz pomoć drugih nauka veštački zalisci za srce, proteze kuka, ramena i kolena, stentovi za koronarne bolesti, veštačka jetra i bubreg, arteficijalne srčane pumpe, pejsmejkeri, maksilofacijalne intervencije (hiruške), plastične… Bez prirodnih i tehničkih nauka ne bi bilo „veštačke medicine“, a bez ovakve bele priče prirodnog ili prirodnijeg življenja u oboleloj sredini ili samom bolesnom organizmu.

Sve pobrojano i zaboravljeno nastalo je nakon dugog čekanja. Ne onoga bez pratilje nade. Nešto je trajalo godinama, nešto decenijama. U nečemu od imenovanog i nenapisanog počivaju vekovi. Gotovo i veo zaborava. Zaključak je jedan i glasi: znanje nadima. Život je postao relativno kvalitetniji i duži, ali informaciono kompleksniji i misaono neprihvatljiviji i nepodnošljiviji. Medicina je svuda. Na jutubu, guglu, internetu, sajtovima, portalima, medijima, u populističkim kolumnama, traženjima, medicini koja nije medicina… Sve na kraju postane ništa. I sama lista čekanja. Ako se obesmisli smisao njenog imena.
U svakoj grani medicine lista čekanja je temelj sistema i koren zakonitog poretka. Genijalni Britanci i po svemu nama bliski Hrvati uzor su planerstva i jednostavnih praktičnih realizacija. Na primer, u Britaniji se čeka na operaciju kuka ili kolena dve godine. Razlog je jednostavan. Stepen hirurškog rizika i elektivnost operacije određuju dinamiku rada. Čemu vanredni programi za iste operacije kod nas? Kome ili čemu dativ jeftinog populizma? Ima li zakulisnosti politike ili politika? Slično je sa kardiologijama, kardiohirurgijom, oftalmologijom, plastičnom hirurgijom, maksilofacijalnom… Da je sve hitno niko ne bi živeo. Zar bi Hrvati i Britanci dozvolili smrt svojih stanovnika? I mi smo pod njihovim kišobranom kad su napredovanja ka Uniji u pitanju. Zašto nismo pod velom njihovih standarda u razini domicilnog zdravstva? Ili je politika predodredila da na jugu Srbije (Niše, Leskovac, Vranje, Pirot…) umre lista čekanja? Možda da izumre što uređenija medicina. Neznanjem urednika sistema u primarnom aktu, a zatim lekarskom (ne) komplijansom da se odupre birokratijama.Valja saopštiti da su jasne indikacije za hemodinamske obrade srca, implantacije pejsmejkera, kardiohirurške intervencije, ortopedske procedure, elektivnu grudnu, vaskularnu, digestivnu i ostale hirurgije… Transplantacije organa su procedure za mirni hirurški rad. Postoje hitna stanja i njihova lista. Prethodno imenovano nije na toj listi. Hitno je mikronsko stanje u našoj praksi i knjiškoj potvdi. Na listi čekanja za kadaverični bubreg nalazi se dosta bolesnika. Lista kadavera otvorena više od deset godina. Saldo od tada do danas je nula. Krivi su lekari? Rusija, Srbija, EU i NATO? Vojna Alijansa kolektivnog Zapada kriva je za 1999. godinu. O broju potencijalnih živih donora koji su pomogli najmilijima, govore ljudska pristojnost i obavezna lekarska etika, da je za mnoge stvari pored dužnosti najbolje da ostanu nekazane. Prelaz sa reči na dela traje svetlosnim godinama. A junačenja ne fali. Kadaveri i živi donori vode mrtvu trku ka pomoći najrođenijima. Saldo je svedok ove delatne aktivnosti. Ili bolje rečeno neaktivnosti.

Mrtve trke dva rivala traju do u beskonačno…
Da bi liste čekanja bile funkcionalnije treba manje politike a više medicine. Može li Srbija a posbno jug Srbije takav stav da usvoji trajno? Bratstva i plemena da odu na margine? Kumovi, drugovi, rođaci, prijatelji? I na kraju ono čuveno „naš je“? Ili će liste čekanja biti forma zajedno sa medicinom, a politika sa birokratijama i pustom zemljom suština suštine?
Potrebno je mnogo više lekara. Istraga fenomena zašto se niko ne javlja na specijalističke konkurse nije ni počela. Zašto niko ne želi da radi na severu ili izvan Niša, Leskovca, Vranja, Pirota… ostaje za neko bolje vreme. Mnogi na ‘’južnoj pruzi’’ decenijama nemaju više od 15 specijalista u opštoj bolnici. Moguće rešenje je manje nemedicine za bolju listu i kraće čekanje. Malo više hrvatskog i britanskog pristupa odavno jasnim stvarima.
Ili će sve nas zajedno do novih Pastera i Čupića pratiti stare rane i živi bolovi medicine koja (za) ostaje generacijama koje dolaze…

Batrić Babović, NIPress,Agencije i portal,screenshot