Na današnji dan pre 22 godine u blizini Kumanova potpisan je vojnotehnički sporazum koji je označio kraj NATO bombardovanja na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, a dan kasnije, 10. juna, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, kao međunarodno pravnu osnovu za rešavanje kosovskog pitanja.

Rezolucija 1244 usvojena je s ciljem postizanja političkog rešenja krize na Kosovu, nakon bombardovanja, očuvanja međunarodnog mira, bezbednosti i osiguravanja slobodnog povratka izbeglica i raseljenih lica u svoj dom.

Rezolucija je usledila nakon saglasnosti tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića na uslove koje su predložili finski predsednik Marti Ahtisari i bivši ruski premijer Viktor Černomirdin, 8. juna, koji su uključivali povlačenje Vojske Jugoslavije sa Kosova i Metohije.

Rezolucija 1244 usvojena je svojena je u SB UN sa 14 glasova „za“ i nijednim protiv, dok je Kina ostala uzdržana zbog kritikovanja NATO agresije, naročito zbog bombardovanja njene ambasade u Beogradu.

Njeni predstavnici su izjavili da je sukob trebalo da reši Vlada SR Jugoslavije i njeni građani i da se suprotstavljaju stranoj intervenciji. Međutim, kako je SRJ prihvatila mirovni predlog, Kina nije stavila veto na rezoluciju. Rezolucija 1244 je važan datum, jer je time okončana agresija na SRJ I okvir je na koji se i danas naša zemlja poziva po pitanjima Kosova.

Rezolucijom je zagarantovan suverenitet i teritorijalni integritet Srbije (SRJ), a za pokrajinu KiM je predviđena „široka autonomija u okviru Srbije.

Beograd i Priština, međutim, različito tumače Rezoluciju, Beograd skreće pažnju da ni u jednom delu Rezolucije nema pomena o referendumu o budućem statusu, a Priština tvrdi da nijedna odredba rezolucije ne zabranjuje nezavisnost Kosova.

Rezolucija podrazumevala da se vojska i policija, u potpunosti i u tačno određenom periodu, ubrzano povuku sa KiM, što se i dogodilo.

Jedan od glavnih zadataka koji je SB ovom Rezolucijom postavio pred sebe i međunarodnu zajednicu je bezbedan i slobodan povratak raseljenih lica, kojih je oko 250.000.

Međutim, i posle mnogo godina od donošenja Rezolucije, broj povratnika je veoma mali, između ostalog i zbog učestalih napada Albanaca na imovinu Srba povratnika.

Srbija i mnoge druge države članice OUN naglasile su da Rezolucija 1244 ostaje pravno obavezujuća za sve strane.

Rusija, smatra da je do rešenja kosovskog pitanja moguće doći samo dogovorom Beograda i Prištine, bez nametanja spolja.

Nekadašnji ministar spoljnih poslova SRJ Živadin Jovanović je ovim povodom rekao da je Rezolucija 1244 bedem odbrane od secesionizma, ekstremizma i ilegalnog oružanog intervencionizma koji ni najmoćnije sile i njihovi savezi ne mogu savladati bez pristanka Srbije

Jovanović u jednom autorskom tekstu objasnio da je Srbija efikasno i revnosno izvršile sve svoje obaveze utvrđene Rezolucijom 1244, a da su naši zapadni partneri kada su dovoljno iskoristili Rezoluciju 1244 za zadovoljenje svojih geopolitičkih interesa – okupacija Kosova i Metohije, potpuno povlačenje srpskih institucija, ustoličenje terorističkih i kriminalnih lidera u Prištini i proglašenje kriminalne tvorevine za državu – njihov interes za izvršavanje neizvršenih delova Rezolucije 1244 ne samo da je oslabio već je sam Zapad blokirao dalje sprovođenje neizvršenih a pravno opšteobavezujućih odredaba.

Dan pre usvajanja Rezolucije 1244 potpisan je Kumanovski sporazum, koji je usledio nakon 11 nedelja bombardovanja i pet dana pregovora.

Taj vojno-tehnički sporazum potpisali su predstavnici tadašnje SRJ i Međunarodnih bezbednosnih snaga (KFOR), generali VJ, odnosno MUP-a, Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović i britanski general Majkl Džekson.

Federalne i srpske snage su se Kumanovskim sporazumom obavezale na povlačenje svog ljudstva i organizacije SRJ i Republike Srbije koji mogu vojno da deluju.

Sporazumom je dogovoren i povratak vojnog osoblja SRJ i Srbije na Kosovo i Metohiju, kao i to da će KFOR obezbeđivati ispunjavanje obaveza povratka posle njegovog odobravanja.

Međutim, ova odredba Kumanovskog sporazuma nije do sada ispunjena i u javnosti je retko spominjana.

S druge strane, nakon višegodišnjih zalaganja, zaobilaženjem kosovskog ustava, Kosovske bezbednosne snage transormisane su u tzv. „vojsku Kosova“, bez formalne promene naziva.

Za mnoge Kumanovski sporazum, u kome nema kapitulacije, predaje oružja i ljudi, ali ni ostanka srpskih snaga i ustavnog poretka na Kosovu i Metohiji, prekinuo je rat ali nije doneo mir.

Nakon ulaska međunarodne zajednice na Kosovo i Metohiju, proterano 250.000 Srba, Goranaca, Bošnjaka, Roma, Aškalija i ubijeno više od 1. 000 ljudi, što je bilo etničko čišćenje za koje do danas niko nije odgovarao.

Na Kosovo i Metohiju prvi je stigao ruski konvoj iz sastava mirovnih snaga UN, koji je u centar Prištine ušao 12. juna u 01.30 časova, a istog jutra s makedonske strane, kod mesta Blace, u šest transportnih helikoptera, granicu su prešli britanski padobranci i pripadnici jedinice Gurke, a neposredno zatim na teritoriju južne srpske pokrajine ušle su kolone britanskih i francuskih vojnih vozila.

Pripadnici Vojske Jugoslavije napustili su Prištinu 16. juna, u konvoju od pedesetak teretnih i putničkih vozila, a njihov odlazak nadgledali su predstavnici mirovnih snaga UN, čija su oklopna vozila bila na čelu i začelju kolone.

Vojska Jugoslavije je, i pored toga što su najžešći vazdušni udari u dvoipomesečnom ratu sa NATO bili izvedeni na Kosovu i Metohiji, uspela da iz pokrajine izvuče najveći deo svog ljudstva i tehnike.  Izvor-foto: Agencije i portali