Svetska zdravstvena organizacija (WHO), kao specijalizovana agencija Ujedinjenih nacija, tokom Covid pandemije objavila je seriju članaka pod nazivom “Vaccines Explained” (Pojašnjena o vakcinama), u kome se daju objašnjenja o razvoju i distribuciji vakcina. Ovaj članak je deo te serije. Tu se pruža prilika široj javnosti da sazna više i da bolje razumeju mehanizam funkcionisanja vakcina – od njihovog delovanja i načina izrade do sigurnosti i nepristrasnog pristupa.

Od decembra 2020. godine, neprestano se radi na više od 200 proizvoda, koji su kandidati za vakcinu protiv COVID-19. Od tog broja, najmanje 52 kandidata za vakcine su već u stadijumu ispitivanja na ljudima. Trenutno je nekoliko drugih u fazi I / II, koji će ući u fazu III u narednim mesecima.

Ovde se onda odmah nameće pitanje: Zašto je toliko puno vakcina u razvoju?

Obično se desi u ovakvim ispitivanjima da će mnogi proizvodi kao kandidati za vakcine biti ispitani pre nego što se za neke od njih potencijalno utvrdi da su ujedno i sigurni i uspešni.

Na primer, od svih vakcina koja se proučavaju u laboratorijima i na laboratorijskim životinjama, otprilike 7 na 100 njih će se smatrati dovoljno dobrim da pređu u klinička ispitivanja na ljudima. Od vakcina koje uđu u klinička ispitivanja, samo je svaka peta uspešna. Mnogo različitih vakcina u razvoju povećava šanse da će postojati jedna ili više uspešnih vakcina, za koje će se pokazati da su sigurne i efikasne za predviđene prioritetne grupe u populaciji.

Postoje tri glavna pristupa u dizajniranju vakcine. Njihove razlike su u tome koristi li se čitav virus ili bakterija; samo delovi bakterije koji pokreću imunološki sistem; ili samo genetski materijal koji sadrži upute za stvaranje specifičnih proteina, a ne kompletnog virusa.

U pristupu u kome se koriste celoviti mikrobi proizvode se:

Inaktivirane (mrtve) vakcine

Prvi način za izradu inaktivirane (mrtve) vakcine je uzimanje virusa ili bakterije koja prenosi bolest ili one koja je vrlo slična njima, i deaktiviranje ili ubijanje hemikalijama, toplotom ili zračenjem. Ovaj pristup koristi tehnologiju koja dokazano deluje kod ljudi – to je način na koji se izrađuju vakcine protiv gripa i dečje paralize – i ovakve vakcine se mogu proizvesti u razumnim razmerama.

Međutim, potrebne su posebne laboratorijske ustanove za siguran uzgoj virusa ili bakterije, što može rezultirati dugim trajanjem procesa proizvodnje i verovatno će biti potrebne dve ili tri doze za primenu takve vakcine.

Žive atenuirane (oslabljene) vakcine

Žive atenuirane vakcine sadrže živi, ali oslabljeni virus ili bakteriju, i daju snažan imunološki odgovor sličan pravoj prirodnoj infekciji. Obično nakon prve doze žive atenuirane vakcine daju potentan imunološki odgovor.

Vakcina protiv ospica, zaušnjaka i rubeole (MMR) i vakcina protiv vodenih kozica i herpes zostera primjeri su ove vrste vakcine. Ovaj pristup koristi sličnu tehnologiju kao inaktivirana vakcina i može se proizvesti u velikim količinama. Međutim, ovakve vakcine nisu uvek pogodne za ljude s ugroženim imunološkim sistemom.

Vakcine sa takozvanim „viralnim vektorom“

Ova vrsta vakcine koristi siguran virus za isporuku određenih njegovih delova ili proteina iz odabranog mikroba kako bi mogla pokrenuti imunološki odgovor bez izazivanja bolesti. Da bi se to učinilo, upute za izradu određenih delova patogena od interesa ubacuju se u siguran virus. Sigurni virus tada služi kao platforma ili vektor za unošenje proteina u telo. Protein pokreće imunološki odgovor. Vakcina protiv ebole je primer vakcine viralnog vektora i ovaj model vakcine se može brzo proizvesti.

Podjedinični pristup u kreiranju vakcine

Podjedinična vakcina je ona koja koristi samo vrlo specifične delove (podjedinice) virusa ili bakterije koje imuni sistem treba prepoznati. Ne sadrži celi mikrob ili koristi sigurni virus kao vektor. Podjedinice mogu biti proteini ili šećeri. Većina vakcina koje se primaju u detinjstvu su pojedinične vrste, koja štite ljude od bolesti poput hripavca/velikog kašlja, tetanusa, difterije i meningokoknog meningitisa.

Genetski pristup (vakcina nukleinske kiseline)

Za razliku od pristupa u izradi vakcina koji koriste ili oslabljeni ili mrtvi celi mikrob ili samo njegove delove, vakcina nukleinske kiseline koristi samo deo genetskog materijala koji daje upute za određene proteine, a ne celi mikrob. DNK i RNK su zapravo instrukcije koje naše ćelije koriste za stvaranje proteina. U našim ćelijama DNK se prvo pretvara u informacijsku RNK, koja se zatim koristi kao nacrt za stvaranje specifičnih proteina.

Vakcina nukleinske kiseline našim ćelijama pruža određeni skup uputstava, bilo kao DNK ili mRNK, kako bi one stvorile specifični protein koji želimo da naš imunološki sistem prepozna i na njega reaguje.

Pristup korištenja nukleinske kiseline je novi način razvoja vakcina. Pre pandemije COVID-19, niti jedna od tih vakcina nija bila prošla postupak punog odobrenja za upotrebu na ljudima, iako su neke DNK vakcine, uključujući i one za određene vrrste karcinoma, bile u stadiju testiranja na ljudima. Zbog pandemije, istraživanja na ovom području su vrlo brzo uznapredovala i neke mRNK vakcine protiv COVID-a sada dobivaju odobrenja za hitnu upotrebu, što znači da ih se sada može koristiti u vakcinaciji ljudi, a ne samo kao do sada, u kliničkim ispitivanjima, navodi se u članku specijalne serije “Vaccines Explained” (Pojašnjena o vakcinama), koju objavljuje Svetska zdravstena organizacija kao jedan od alata u svrhu bolje informisanosti o pandemiji koronavirusa. Agencije i portali