Društvo

DRUGI PIŠU: Usamljenost (samoća)

Čini se da nikada više usamljenih ljudi nije hodalo ovom planetom nego što je to danas slučaj, kada su razna ograničenja u komunikacijama preplavila gotovo celi svet.

Zato je sada važnije nego ikada učiniti nešto kako bi se takvo stanje ublažilo. Pitamo se – kako, pa mi smo nemoćni? Šta možemo mi, pojedinci, učiniti protiv tako moćne sile koja stoji iza svih tih silnih ograničenja, zabrana, iza tolikog prepadanja naroda? Istina je da pojedinac sam ne može učiniti mnogo, ali mnogo pojedinaca može. Istina je i da svi ne mogu učiniti velika dela, napraviti krupne korake napred i povući celo čovječanstvo u pravom smeru, ali gotovo svi mogu učiniti nešto, bar neku sitnicu, a znamo za onu izreku da sreću čine male stvari.

Jedna od metoda koje moja supruga i ja koristimo u namjeri da popravimo stanje su pozdravljanja dok šetamo. Srećemo mnogo usamljenih ljudi, često starijih, koji šetaju sami ili sa psom, i bez obzira na to što mnoge od njih nikada nismo videli, lepo ih pozdravimo. Svi nam otpozdrave, uglavnom se osmehnu, nekada se izmeni i još poneka reč, i to je to. Dok smo sinoć šetali, dvoje dece iz sobe u potkrovlju nas dovikuju i mašu nam. Možda su im roditelji negde izašli, a njima dosadno u kući… I njima smo odgovorili.

Zar je to nešto, zapitat će se neki? Naravno, nije baš nešto značajno. Gotovo ništa, a nekima je i to ipak nešto, nekima čak mnogo. Sećam se kako sam pre nekoliko godina pročitao priču usamljenog čovjeka koji se pošao ubiti. Dok je još stajao na ivici mosta s kog je nameravao skočiti u reku, slučajni prolaznik ga je u hodu pozdravio i dobronamerno, neobavezno, upitao: „Kako ste?“ Potencijalni samoubica se zamislio nad tim pitanjem: „Pazi, nekoga zanima kako sam?! Pa eto, bar neko još postoji ko me primjećuje, i čak me pita kako sam?“ I samo zbog tog pitanja, ovaj čovek je odustao od suicida.

Zato, kad mimo gužvi sretnete usamljene ljude, pogotovo u gradovima, pozdravite ih! Poželite im dobro jutro. Dobar dan. Recite im: Zdravo! Pomoz Bog! Selam alejkum! Hvaljen Isus! Šalom! Ili im mahnite. Uputite im osmeh. Podignite obrve. Bar ih samo pogledajte, ali nemojte proći pored njih kao da ne postoje. Pogledamo i drvo, i kuću, i psa pored kog prolazimo, pa zašto ne bismo i čoveka?

Da, pozdrav je malo i nedovoljno za onoliku promenu kolika nam je potrebna da se vratimo u normalno stanje, ali i to može nekome ulepšati dan, učiniti ga, možda, za nijansu srećnijim. A zar postoji veća sreća nego nekome donositi sreću? I zar svaki put, pa i najduži, ne počinje prvim korakom, pa neka i ovo bude samo prvi korak koji nas vodi napred, ka izlasku iz krize. Svima vam mašem, dragi čitaoci, i želim vam ugodan dan! I.K. logicno,

Categories: Društvo

Leave a Reply