Prvu ikonu koju sam dobio na poklon bila je mala ikona Svetih srpskih novomučenika Jasenovačkih, imao sam tada šesnaest godina. Ikonicu mi je darivao stariji školski drug u Bogosloviji, sadašnji iguman otac Romilo (Zubin Potok).
Divio sam se ikonici i još je čuvam.

Kasnije na jednom od hodočašća kroz Bosnu upoznao sam u manastiru Lovnici sveštenika koji je tu ikonu oslikao. Godine 2013. vraćao sam se iz Malte preko Italije, Slovenije i Hrvatske. Bilo je zimsko veče 14. februar, put nisam znao, držao sam se auto – puta vozeći pažljivo, posebno kroz Hrvatsku jer mrak se spuštao.

Odjednom, osetih neki mir, spokoj…

Nemam dovoljno reči da objasnim osećaj koji me je obuzeo, ustvari ja nikada i nisam imao takav osećaj, ni pre ni posle tih minuta. Da, trajao je nekoliko minuta, mislim oko pet minuta. Najjasnija reč bi bila možda mir, mir duše, ne znam, bila je tišina koju sam začuđeno slušao. Sve u meni i oko mene je odavalo neki trepet.

„Gospode, šta se ovo dešava“? – prošaptao sam.

Odgovor je stigao brzo. Ukazala se pred mojim očima velika tabla na kojoj je pisalo JASENOVAC.

Ništa nema slučajno, Jasenovac je mesto svetih žrtvi, koje Bog nije zaboravio već proslavio u Carstvu Nebeskom.

Ne smemo ni mi zaboraviti Jasenovačke žrtve! In4S