Društvo

DRUGI PIŠU: Zločin NATO i dalje bez kazne

Povodom dvadeset godina od bombardovanja Srbije od strane NATO

  • Teško je naći razumno objašnjenje zašto Srbija od decembra 2004. nije ponovo tužila NATO za bombardovanje 1999. i za ovaj strašan ratni zločin protiv čovečnosti, zločin prema građanima i državi
  • Mnogi u svetu ocenjuju da će početak brutalnog i nelegalnog napada na Srbiju – marta1999. godine – u istoriji ostati upamćen kao novi dan sramote za NATO zemlje koje su ga učinile 
  • NATO izdao zvanični Priručnik za svoje vojnike odmah prilikom dolaska na Kosmet 1999. o štetnosti zračenja osiromašenim uranijumom i strogoj zabrani prilaska tim objektima i mestima 
  • NATO je vodio rat protiv srpskog naroda, protiv civila. 
  • Bezdušna i surova i nelegalna agresija nad Srbijom do danas je nekažnjena i Srbija jedužna zbog svojih građana da ponovo podnese tužbu sudu i traži osudu onih koji su jeorganizovali i izvršili, kao i nadoknadu štete koja je toliko velika, da je skoro nemerljiva. 
  • Srbija nečinjenjem ne bi smela da proizvodi još jedan isto tako težak zločin prema sopstvenom narodu zbog zaboravljanja nanesenog ratnog zla i nelegalne agresije. Ne bi smela zbog novih pokolenja Srba, naših potomaka                                
  • Ovog meseca navršava se dve decenije od bombardovanja Srbije od strane NATO. Da podsetimo, u bombardovanju i bezdušnoj agresiji NATO nad Srbijom koje je trajalo 79 dana (a ne 78) u proleće 1999. godine  (od 24. marta do 10. juna) u raketnim i vazdušnim napadima, kao i kopnenim intervencijama  na Kosovu i Metohiji (iz pravca Albanije) poginulo je nekoliko hiljada, pretežno nedužnih civila i vojnika (ukupno oko 2.500 ljudi), državljana Srbije, čiji broj nije u potpunosti i tačno utvrđen (Nikada nije objašnjeno zašto to nije urađeno, i nikada nijedan vlast nije kaznila odgovorne u vojsci ili državnoj administraciji za taj propust ili namerno prikriven podatak). Živote je izgubilo i 80-oro nevine dece i još stotine mladih i nepunoletnih Srba.

Uz tu nezakonitu agresiju, izvedenu bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, Srbiji i njenim građanima je naneta ogromna materijalna šteta. Uništene su stotine privatnih kuća, zgrada, državnih institucija, železničkih i drumskih mostova, fabrika, energetskih i električnih postrojenja, tv i radio stanica i relejnih tornjeva, a razorene su i škole, bolnice, starački domovi, kulturne ustanove,  televizijske kuće, otrovane su reke, jezera, vazduh, zemlja, šume…                                                                                                                                              Dan sramote za NATO zemlje                                                                                                       

NATO je vodio rat protiv srpskog naroda, protiv civilnog stanovništva. Ubio je preko 1.500 civila, znači više od polovine od ukupnog broja ubijenih građana Srbije.                                         

Od tog razornog i divljačkog bombardovanja NATO niko nije bio pošteđen, čak ni humanitarne i zdravstvene ustanove (koje su bile vidno obeležene) i koje se u svim ratovima  smatraju zaštićenim ciljevima. Znači, bombe su bacane, bezobrirno, svuda i zato je bilo toliko strašnih i tragičnih smrti i nerazumnih šteta. Danas, kada je posebno vojna tohnologija toliko napredovala osnovano se moramo zapitati ima li mesta verovanju da je NATO sve to radio namerno ne bi li zaplašio stanovništvo i vršio pritisak na vlast u Srbiji da što pre prihvati kapitulaciju. Njihove priče o navodnim greškama su stoga koještarije.                    

Bez obzira na političku orijentaciju srpskih vlada od decembra 2004. (KADA JE TUŽBA ODBAČENA) do danas država Srbija nije našla za potrebno da jasnom odlukom podigne iznova tužbu u Haškom sudu i preda je nadležnim međunarodnim sudovima i ustanovama za najveći mogući ratni zločin koji je NATO počinio ovom agresijom 1999. godine.                                      

Da podsetimo, Međunarodni sud pravde u Hagu se decembra 2004. oglasio nenadležnim za tužbu koju je SRJ ranije podnela protiv osam zemalja NATO zbog genocida i nelegalne upotrebe sile tokom bombardovanja 1999. godine.                                                                                      

Po tvrdnji tog suda SRJ nije bila pravna naslednica SFRJ (u Konvenciji o genocidu i statutu Međunarodnog suda pravde) pa je tužba odbijena zbog nenadležnosti, odnosno zato što SRJ nije bila članica UN.                                                                                                                      

Dokaza o ovom teškom zločinu NATO protiv čovečnosti, o ovoj surovoj agresiji sa tragičnim posledicama i mnoštvom izgubljenih života ima dovoljno kod nas, u našim ustanovama i kod pojedinaca, a i na svim stranama u svetu.                                                                                 

Zadovoljenje pravde, osuda i zaslužena kazna za nezakonite agresore i nadoknada za izgubljene živote, za teške invalidnosti, i sve druge pomenute pričinjene štete koje iznose desetine milijardi evra su onaj minimum koji bi građani Srbije trebao da dobiju. I s pravom to i dalje traže i očekuju da dobiju. Bombardovanje bez dozvole SB UN                                                               

Iako je prošlo dve decenije od te velike tragedije u Srbiji ožiljci su itekako vidljivi i još uvek sveži na svakom koraku. Ne samo vizuelni, bukvalno prisustvo ruševina na desetinama lokacija i mesta, već su mnogo više prisutne teške psihičke traume i psihičke posledice kod dela stanovništva.                                                                                                                                                          Uz to, bombardovanje osiromašenim uranijumom izazvalo je za protekle dve decenije obolevanje hiljada ljudi, žena i dece od najtežih oblika karcinoma i drugih tumora i teških bolesti. A po prognozama kompetentnih domaćih i stranih medicinskih stručnjaka obolevanja od karcinoma će se tek nastaviti, razvijati i jačati narednih decenija…                                                    

Da ne bismo glumili idiote negirajući aksiome i raspravljali da li je radiokativnost osiromašenog uranijuma štetna i opasna (a čije su se čestice raspršile, sa Kosmeta i iz Vranjske doline, na jug preko Makedonije do Soluna i Larise u Grčkoj, na istoku do obala Crnog mora u Bugarskoj,  na zapadu preko Crne Gore do Hrvatske i BiH, a na sever po celoj Srbiji do Rumunije i Mađarske, o čemu postoje validni dokazi… ) dovoljno je navesti podatak da je upravo  NATO izdao zvanični obavezujući Priručnik 1999.  za svoje vojnike odmah  prilikom dolaska na Kosmet, u junu 1999.  o štetnosti tog zračenja i „strogoj zabrani prilaska tim objektima i mestima“…                                                                                                      Ogromna smrtnost od carcinoma                                                                                                                          

U Srbiji godišnje od raka umre 20.000 ljudi, a godišnje se u proseku dijagnostikuje oko 36.000 novih slučajeva malignih bolesti. Uz to, Srbija je zemlja u kojoj su registrovane stope umiranja od svih malignih tumora kod oba pola među najvišim u Evropi.                                                                            

Mnogi u svetu ocenjuju da će početak brutalnog i nelegalnog napada na Srbiju – 24. mart 1999. godine – u istoriji ostati upamćen kao Novi dan sramote za NATO zemljekoje suga učinile. Od toga dana NATO je definitivno skinuo maske pred čovečanstvom i pokazao svoje pravo neoimperijalističko lice, koje ne poštuje nikakve međunarodne zakone i pravo.,           

Uz sve to, NATO je bio uistinu vazdušno krilo terorističke organizacije šiptarske OVK, kako su OVK zvanično ovalifikovali i nazivali sami Amerikanci (Robert Bob Gelbard, visoki američki diplomata).                                                                                                                                                    Srbija mora da tuži NATO                                                                                                                            Sve zajednoovabezdušna i surova nelegalnaagresijanadSrbijomdodanasjenekažnjena i Srbijajedužnazbogsvojihgrađanadapodnese novu tužbusudu i tražiosuduonihkojisujeorganizovali i izvršili, kao i nadoknaduštetekojajetolikovelika, dajeskoronemerljiva. Srpskadržavatomoradaučini, imamoralnuobavezu, a poštoovakvinajstrašnijizločininikadanezastarevajunemanikakvihetičkihnidrugihpravnihiliorganizacionihpreprekadasedonese odluka i ponovo podignetužba.                                                           

To treba da uradi tim odgovornih, stručnih lica, najboljih pravnika koje Srbija treba da angažuje u zaštiti interesa svojih građana, bez obzira koliko može da košta ( i traje) taj posao koji bi trebalo da je jedan od prioriteta svake srpske vlasti i vlade.                                                                                                 

Teško je naći bilo kakvo razumno objašnjenje zašto Srbija do sada nije tužila NATO za bombardovanje 1999. godine i ovaj strašan ratni zločin protiv čovečnosti, zločin prema građanima i državi.                                                                                                                                        Ovako kako je sada, stanje nije dobro i Srbija ovakvim dosadašnjim ponašanjem kao da se miri sa nepravdom koju je pretrpela. A građani, posebno svi oni stariji od 20 godina,  ne opraštaju i pamte, ne zaboravljaju traume, štetu, poniženja i izgubljene živote najbližih i oštećeno zdravlje, jer su trpeli tu nečovečansku zlikovačku torturu NATO.                                                             

Ne bi smelo nikako da se dogodi da država ne preduzme ono što smatram da je dužna da učini,  a to je da tuži  NATO agresore. Da ne bi sama Srbija nečinjenjem činila još jedan isto tako težak zločin prema sopstvenom narodu zbog zaboravljanja nanesenog ratnog zla i agresije. Ne bi smela i zbog novih pokolenja Srba, naših potomaka. Srbija mora da se ponaša i deluje odgovorno u ovom slučaju agresije i ratnog zločina. Zato gajim nadu da će vlasti u Srbiji, bilo ova bilo neka sledeća srpska vlada, konačno posle dve decenije doneti pravu odluku i skinutu s leđa optužujuće breme. Ne smeju se amnestijom i zaboravom  opraštati zločini, jer će se, kao što nas uči istorija i iskustvo, oni u još gorem obliku ponavljati.                         Jovo Vukelić Izvor: izmedjusnaijave.rs

Categories: Društvo

Оставите одговор