foto: adavinic.com

Niko od Leskovčana vam, u ovom trenutku, sa sigurnošću ne može reći gde je centar grada. Tokom proteklih decenija, shodno potrebama, urbanisti ali i političarisu ga ’’osmišljali’’tamo gde su se oni nalazili i gde im je odgovaralo, uzimajući leskovačkoj čaršiji dušu i imidž.                                                                                                Tako je, ovih dana, centar svih zbivanja i znak raspoznavanja postala velika bina (stejdž) u centru Leskovcapostavljena povodom 29. ’’Roštiljijade. I kako inače biva, Leskovčani ne bi bili to što jesu kada svemu, pa i tome ne bi našli ’’svoje objašnjenje’’. Tako,pomenutu binu ovde su od milošte nazvali ’’Bine’’. I, kada zakazuju susret i vidjenje kažu: ’’Vidimo se kod ’’Bine’’.                                                                                                                                                          Medjutim, kako u ’’Leskovac’’ imaju samo dva padeža: jedan je za svakodnevnu upotrebu, a drugi ’’ponesu’’ jedino kad idu u Beograd, onda pomenuti izraz znači: ’’Vidimo se kod Ljubinku’’, jer se to žensko ime ovde najčešće iz milošte izgovara ’’Bine’’.                                                                                                                                       Smeštenu na raskrsnici ’’od opšteg interesa’’ (za Roštiljijadu) zaobilaze je i vozači i pešaci i ’’mrmljaju’’. Nema sumnje i ’’Bine’’ je postala gradsko čedo, relikvija, orijent kod koje se zakazuju sureti prijatelja momaka i devojaka, penzionera i prijateljica, koje bi zajedno na pijaci, šetnju i kupovinu. Medjutim, od juče ujutru, kako rekoše Leskovčani: ’’Lele nema gu Bine’’. Nema šta moraće, opet, po starom.