Kad je mladi Goran iz Zalužnje oženio mladu Sladjanu iz Biljanicu, useliše se oni u svoj novi stan i uživaju u medenom mesecu.
I tako svake noći čuje se iz stana vriska i cika, uzdisanje i ljubavno stenjanje.
Nakon nekoliko dana sretne Goran komšiju na ulazu, pa će njemu komšija:
– „Komšo, nemoj da se ljutiš, al’ ne može se spavati od vas dvoje i vašeg ljubavisanja. De, stavi joj kakvu krpu u usta da ne vrišti tol’ko.“
– „Ma nema problema komšija, izvinjavam se, nisam znao da smo tako glasni.“
Došla noć, kad u jednom trenutku čuje se Goran:
– „KOMŠIJAAA, JEL OVAKO DOBROOO ?“
– „DOBRO JE GORANE, DOBRO JE!“ odgovara komšija.
Došla druga noć kad opet Goran:
– „KOMŠIJAAA, JEL OVAKO DOBROOO?“
– „DOBRO JE GORANEEE !“
Treće noći viče opet Goran:
– „KOMŠIJAAA, JEL OVAKO DOBROOO?“
– „Gorane, vadi joj tu krpu iz usta, cela zgrada misli da mene onodiš!