Ljudi i događaji

Četrnaest godina od martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji

Navršava se 14 godina od martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji, kada je proterano više od  5.000 Srba, uništeno više od 800 srpskih kuća i zapaljeno više od  40 verskih objekata. Organizatori nasilja i dalje su van domašaja pravde. Trodnevno nasilje odnelo je živote 19 osoba – 11 Albanaca i osam Srba.

Povod za pogrom bilo je naopako tumačenje nesreće u kojoj su stradala dva albanska dečaka. Prema albanskoj verziji događaja, oni su 16. marta 2004. godine, bežeći od dece iz susednog etnički srpskog sela Zupče, upali u reku Ibar i udavili se.

Događaj je obznanio čelnik lokalne podružnice kosovskog Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda Halit Barani, opisujući ga kao „napad srpskih bandita“, što je izazvalo bes među kosovskim Albancima, koje, kako se u narednim danima ispostavilo, skoro 19.000 pripadnika Kfora nije bilo u stanju da zauzda.

Tadašnji portparol policije Unmika Derek Čepel demantovao je da su dva albanska dečaka nastradala bežeći od Srba i ocenio da je nasilje na Kosovu i Metohiji bilo unapred planirano. Osim 19 žrtava nasilja, kako glasi zvanična verzija događaja, šest leševa dopremljenih u prištinsku mrtvačnicu nikada nije identifikovano. Oko 900 Srba, Albanaca i pripadnika međunarodnih misija je povređeno. Proterano je više od 5.000 Srba.                                                              Više od 800 objekata, uključujući više od 40 crkava i manastira, teško je oštećeno ili potpuno uništeno. Prema procenama Unmika, u neredima je, na 33 lokacije, učestvovalo oko 60.000 Albanaca. Povređeno je više od 100 pripadnika Kfora i policajaca UN, a zapaljena su i 72 vozila međunarodnih snaga.

Prema izveštajima policije Unmika, u međusobnim obračunima međunarodnih policajaca i njihovih kosovskih kolega, nekoliko policajaca je ranjeno, ali motivi tih sukoba, ukoliko nije bila reč o proizvodu opšteg haosa, nisu baš najjasnije rasvetljeni.

Tokom demonstracija, zabeleženo je i nekoliko slučajeva kada su Albanci pomagali napadnutim Srbima, ali su ubrzo i oni postali meta ekstremista.

„Da nije bilo neodgovornog i senzacionalističkog izveštavanja o događajima 17. i 18. marta, stvari na Kosovu mogle su krenuti sasvim drugim tokom“, navodi se izveštaju prištinske kancelarije OEBS-a za slobodu medija, objavljenom dva meseca posle martovskog nasilja.

Već oko podne 17. marta, kako se navodi u 44 strane dugom izveštaju Unmika, demonstranti su se okupili u južnom delu Kosovske Mitrovice i blokirali prilaze gradu.

Demonstranti su, posle kraćeg koškanja, pregazili barikadu na mostu kod Ibra i zasuli okolne zgrade kamenicama i Molotovljevim koktelima. Pripadnici Unmika su zatim demonstrante zasuli suzavcem i šok-bombama, uspostavivši kakvu-takvu kontrolu.

Međutim, učesnici protesta su počeli da spaljuju Unmikova vozila, što je odvuklo pažnju policije i omogućilo da nekoliko neidentifikovanih osoba naoružanih „kalašnjikovima“ pređe na severnu stranu. Nastavljeno je bombardovanje kamenicama.

U Prizrenu su u rano poslepodne zatvorene sve prodavnice u centru grada, a okupljena masa se prvo obračunala sa vozilima međunarodnih misija, da bi zatim popalila sve srpske objekte u gradu, uključujući crkvu, Bogosloviju i Manastir Svetog arhangela Mihaila, iz kojeg su nemački vojnici prethodno evakuisali sveštenike, izazivajući bes medija u svojoj državi.

Priština je u vreme martovskog pogroma bila gotovo etnički čista – u gradu je ostalo svega nešto više od 200 Srba. Tog 17. marta demonstranti su zaposeli stanicu Unmika u naselju Vranjevac i zapalili više policijskih terenskih vozila.

Tridesetak Srba bilo je tada u zgradi „JU programa“, koju su Albanci zapalili. Nakon više pokušaja, snage Kfora evakuisale su ugrožene Srbe u svoju bazu. Zapaljena je i Crkva Svetog Nikole, a na Hram Hrista Spasa je pokušan napad, ali je bio sprečen od strane Kfora.

Istovremeno, grupa od oko 5.000 studenata krenula je put srpskog sela Čaglavice, svega nekoliko kilometara južno od Prištine.

Kako navodi Unmik, policija je uspela da glavninu grupe zaustavi pre ulaska u Čaglavicu, ali je veliki broj demonstranata uspeo da okolnim putevima stigne do odredišta. Masa je polako potiskivala policiju, uspevši da se probije do prvih kuća u tom selu.

Kuće su zapaljene, a međunarodne snage su se koliko-toliko konsolidovale tek pošto su iz američke baze Bondstil, kod Uroševca, stigli oklopni transporteri i značajna pojačanja.

Albanci koji su autobusima i kolima pristizali iz Drenice zapalili su 17. marta zgradu Opštine u Kosovu Polju, organizovali napad na bolnicu, školu „Sveti Sava“ i dvadesetak srpskih kuća. Srpske kuće su spaljivane do temelja, a pored njih i svi pomoćni objekti.

Spaljene su obe pravoslavne crkve u Kosovu Polju – Crkva Svetog Nikole, iz XIX veka, i Crkva Svete Katarine, u selu Bresje, kod Kosova Polja. Porušen je veliki broj spomenika na pravoslavnom groblju, a skrnavljenje spomenika je nastavljeno i nakon pogroma.

Na Kosovo je drugog dana nasilja stigao komandant južnog krila NATO-a, američki admiral Gregori Džonson, koji je preuzeo komandu nad Kforom od Nemca Holgera Kamerhofa i odobrio razmeštanje pojačanja koja su, u međuvremenu, krenula iz Bosne.

U znak protesta zbog ubistva jednog pripadnika bivše OVK, koga je 17. marta usmrtio policajac Unmika, albanski ekstremisti su u Peći organizovali demonstracije na kojima se okupilo više hiljada ljudi.

Za vreme trodnevnih nemira, u Peći su zapaljene Crkva Svetog Preteče i Crkva Svetog Jovana Krstitelja, Stara mitropolija sa parohijskim domom i Crkva vavedenja Presvete Bogorodice u Belom Polju, koja je nastradala 1999. godine, ali je bila delimično obnovljena i osposobljena za bogosluženje. Takođe, porušeni su i svi nadgrobni spomenici na groblju u Belom Polju.

Osamnaestog marta albanski ekstremisti su izvršili napad na selo Svinjare i tom prilikom zapalili veći broj srpskih kuća. Uz pomoć pripadnika Unmika, meštani su iz zone napada premešteni u drugi kraj sela.

Tokom večernjih časova 18. marta albanski ekstremisti palili su napuštene srpske kuće u Obiliću, dok su na policijsku stanicu bacili bombu. Spaljena je srpska crkva u centru Obilića i zgrada ambulante. Istog dana svi Srbi iz Obilića su proterani.

Kod nemačke baze Kfora u Prizrenu 18. marta je došlo do sukoba između ekstremnih Albanaca i međunarodnih mirovnih snaga. Albanci su pokušali da uđu u bazu u kojoj je bilo sklonjeno 58 Srba, ali je njihov napad odbijen. Demonstranti su uništili na desetine vozila Unmika, službena vozila Ujedinjenih nacija, i nekoliko privatnih automobila.

Predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju Nebojša Čović došao je 18. marta u Kosovsku Mitrovicu kako bi smirio situaciju kod preostalih Srba. Srpske snage bezbednosti su pojačale kontrolu na administrativnim prelazima sa pokrajinom, kako ne bi došlo do prelaska ekstremista sa obe strane.

Nemačka obaveštajna služba (BND) je od samog početka tvrdila da su demonstracije planirane, zasnivajući takve zaključke na transkriptima prisluškivanih telefonskih razgovora nekadašnjih komandanata Oslobodilačke vojske Kosova.

Tadašnji komandant južnog krila NATO-a, admiral Džonson, neposredno po izbijanju nasilja izjavio je da događaji na Kosovu „deluju orkestrirano i organizovano“. „Razvoj događaja na Kosovu i Metohiji poslednjih dana ukazuje na postojanje organizovanog obrasca u tom nasilju“, rekao je tada Džonson.

Slične izjave dolazile su i od tadašnjeg generalnog sekretara NATO-a, Japa de Hop Shefera, koji je kosovske Albance upozorio da greše ako veruju da organizovanim nasiljem mogu dobiti od međunarodne zajednice ono što žele.

I komandant međunarodnih snaga u Bosni, general Virdžil Peket, čije su snage pritekle u pomoć kolegama na Kosovu, potvrdio je da su neredi „vrlo dobro orkestrirani i organizovani“, dok je komandant italijanskih snaga na zapadu Kosova Alberto Primiseri izjavio da su „Albanci imali spremljen plan da opustoše Kosovo i Metohiju“.

Uprkos spektakularnim izjavama međunarodnih zvaničnika kako je reč o orkestriranoj, dobro organizovanoj i pripremljenoj akciji, pozatvarano je oko 260 manje ili više anonimnih učesnika demonstracija, pod optužbama koje se kreću od nasilničkog ponašanja, krađe, pa sve do ubistva.

Za najgore propuste Kfora uzimaju se paljenje crkava u južnom delu Mitrovice i uništavanje sela Svinjara i Belog Polja, jer su vojnici NATO-a, iz svojih svega nekoliko desetina metara udaljenih baza, u najvećoj meri pasivno posmatrali divljanje demonstranata.

Prema izveštajima međunarodnih misija, osoblje Unmika, ali i vojnici NATO-a, najviše energije tokom dva kritična martovska dana proveli su „zauzimajući povoljnije taktičke položaje“, nadajući se da će rušilačka energija demonstranata brzo splasnuti, i da će ih divljanje demonstranata jednostavno zaobići.

Zbog trapave reakcije na nasilje, Ujedinjene nacije su smenile šefa Unmika Harija Holkerija i na njegovo mesto, u maju te godine, postavile Serena Jesena Petersena.

„U slučaju da se desi da Kfor ne ispuni svoju obavezu iz Rezolucije 1244 i Vojnotehničkog sporazuma iz Kumanova, mi zadržavamo pravo da preispitamo svoju politiku prema Kosovu i Metohiji“, izjavio je tadašnji ministar odbrane Srbije i Crne Gore Boris Tadić.

Vojska Srbije i Crne Gore podigla je borbenu gotovost na najviši nivo, ali je NATO odbio ponudu Beograda da se vojska angažuje u smirivanju nasilja na Kosovu i Metohiji.

Zbog napada na srpske enklave, u gradovima u Srbiji protestovalo je više hiljada ljudi. Istog dana kada je na Kosovu i Metohiji izbilo nasilje, u večernjim satima su, u Beogradu i Nišu, zapaljene džamije, a u Novom Sadu je demolirano sedište Islamske zajednice.

Više hiljada građana i najviših državnih zvaničnika, predvođenih crkvenim velikodostojnicima i patrijarhom Pavlom, održali su 18. marta moleban ispred Hrama Svetog Save u Beogradu. Izvor-foto Agencije i portali i arhiva BuT

 

Categories: Ljudi i događaji

Оставите одговор