Već duže vreme više prestoničkih novinara se obraća uredništvu našeg portala žaleći se na navalentnost (lične preporuke) pojedinih leskovačkih predstavnika sedme sile, da mogu slobodno da ’’preuzimaju njihove tekstove’’ jer su eksluzivni i da ih zbog toga mnogi prepisuju. Koleginice i kolege iz prestonice su u svom obraćanju, izmedju ostalog saopštavale, da im je dosadilo to ’’tužibabaisanje’’, svoje sredine i ljudi sa kojima dele i dobro i zlo, pa su zatražile zaštitu. Zbog toga u celosti prenosimo elektronski dobijeno zapažanje (belešku) mladog kolege iz Bgd čiji roditelji vode poreklo iz ’’Ajvar ili roštilj sitija’’.                                                                    –Iskreno, nije lako govoriti, a još teže pisati o Leskovcu,počinje svoje pisanije mladi leskovački potomak. Pogotovu što je samo prošle godine objavljeno i emitovano 1.326 tekstića sa (nad)naslovom ’’Šok u Leskovcu’’, pa su se s pravom pojedini urednici pitali: ’’Šta to radi šokantni Leskovac’’, u rodni kraj mojih roditelja, pita se i mladi beogradski novinar i konstatuje da nije siguran da li ima novinarskog reketa.  Mada se nešto šuška, ali ne želi da se o tome izjašnjava jer, može da ga ’’ošine’’ neka koleginica ili kolega u NVO medijumu, kako oni vole to da kažu.          Pred sam kraj godine usledilo je nekoliko šokova: Prvi je bio sa kurcšlusom kod osvetljenog sneška belića i igloa u gradskom parku. Ovaj ukras grada koji je, po mišljenju ogromne većine gradjana, uveseljavao na hiljade dece postao je ’’noćna mora’’ i šok za pojedine novinare i za majku koja je zagazila ’’u riljano’’ zasadjeno ljubičicama, zelenu travu i u nameri da fotografiše dete u osvetljeni iglo pun ’’nezaštićenih električnih kablova’’ . Dogodilo se strašno, ali na sreću sve se dobro završilo. I sada, nakon svega koga treba kazniti? Neodgovornog roditelja koji je zagazio ’’u riljano i zelenu površinu’’ ili ukrasivača koji nije stavio ’’elzet bravu’’ ili ’’titan katanac’’ na vratima igloa? Dilema je to koju ni “najoštrija pera“ sa novim prilogom o tome neće moći da razreše.                                                                     Drugi i treći šok su zabeleženi prilikom saopštavanja rezultata anonimnih anketa najčitanijih, najgledanijih i najslušanijih (posećenijih) lokalnih (portala) medija. Medjutim, najveće interesovanje i reagovanje, bar se tako tvrdi, izazvali su (ne)referentni rezultati istraživanja koje je obavila ’’Fondacija Nikodija Stupnički’’?!. Pedantni anketari ove fondacije su obišli skoro sve ruralne sredine i došli do neverovatnih rezultata. Naime, desetine mahala i sela, na padinama Radan planine, Kukavice, Čemernika, Bukove glave… po dva tri, a vrlo često po jedan ili nijedan anketirani meštanin prosečne starosti izmedju 70 i 90 godina nije ni čuo za lokalne TV (jer nema TV aparat) sluša samo radio (Beograd) ili tranzistor na baterije. U pojedinim zaseocima, nakon prekida zbog nevremena, vrlo malo zbog neplaćenih računa, po više meseci i nemaju struju, pa nisu mogli da se izjašnjavaju o programima i gledanosti elektronskih medija. Što se portala i sajtova tiče, kao prvo interneta nema, a od 24,7 anketiranih domaćinstava u kojima ima po jedan ili dvoje stanovnika, u jednoj šupi je pronadjeno odbačeno kućište od kompjutera. U 99,9 odsto anketiranih sredina (kuća) nema signala mobilnog telefona… i tako dalje, saopštava, izmedju ostalog, mladi beogradski novinar čiji koreni potiču iz leskovačkog kraja.