Po broju stradalih u NATO bombardovanju SRJ 1999. godine u odnosu na ukupan broj stanovnika, najviše je stradala Surdulica na jugoistoku Srbije, mesto sa desetak hiljada stanovnika. Po broju žrtava to je srpska Gernika. Naime, tokom 78 dana bombardovanja, kad je na prostore Srbije sa svojim otrovnim (radioaktivnim) darovima sleteo “milosrdni anđeo”, u SRJ i Srbiji su stradali mnogi gradovi i sela, ali što je najtužnije i mnogi njihovi stanovnici.

Avioni alijanse gađali su civilne objekte, bolnicu za grudne bolesti “Sanatorijum”, starački dom u blizini, zgrade u kojima su bile smeštene izbeglice iz Hrvatske, vodovod koji snabdeva Surdulicu i okolinu, Kalifer, stambene zgrade, a sve pod izgovorom da se gađa vojska i vojni objekti. Vojska je davno napustila kasarne u Surdulici, a to su zvaničnici iz NATO-a znali id an dans kažu meštani.

Inače, prve bombe na Surdulicu su pale 30. marta posle ponoći. U napadima avijacije 5., 25. i 27. aprila 1999. godine, razorena je i oštećena četvrtina stambenih objekata u gradu. U podrumu porodične kuće Milića, tražeći zaklon od NATO bombardera, 27. aprila u podne stradalo je devetoro ljudi, od toga troje dece. Valja reći da je povodom tog strašnog zločina italijanski dnevnik “Manifesto” izašao 29. aprila 1999. godine sa potpuno belom naslovnom stranom u znak protesta zbog masakra koji su učinili NATO zločinci u Surdulici. Na samom dnu prve strane dnevnika napisana je poruka: ” Deca nas ne gledaju”.  NATO avijacija je gađala Specijalnu bolnicu za plućne bolesti “Sanatorijum”, paviljon u kome su bile smeštene izbeglice iz Republike Hrvatske i starački dom. Poginulo je trinaestoro ljudi, petoro se vode kao nestalo, a ranjeno je tridesetpetoro ljudi.

U bombardovanju Surdulice u periodu od 30. marta do 31. maja 1999. godine, na ovaj gradić je palo 62, a na šire područje oko 200 veoma razornih projektila, od kojih je poginulo 33 civila, od toga četvoro dece, dvoje malih Milića, petnaestogodišnja Miljana i njen brat dvanaestogodišnji Vladimir, njihov komšija Miodrag Milovanović (17), Milenko Malobabić (17) i njegov brat Rade (19). Ugašene su dve porodice, Milići i Malobabići. Malobabići, otac, majka i dvoje dece su bili izbeglice iz Srpske Krajine, koji su poterani “olujom” našli utočište u ovom gradiću i tu su stradali. Svedočenje Stojanče Petkovića, jedinog preživelog iz podruma kuće Vojislava Milića u ul. Zmaj Jovinoj u Surdulici, bombardovanoj 27. marta 1999. godine zapisano je u Beloj knjizi o zločinima NATO. O bombradovanju  svedoči Slaviša Jovanović iz Alakinca koji je posmatrao dva projektila u Binovce od toga jedan u Trifunovo dvorište.

-U utorak, dana 27 aprila 1999. godine u prepodnevnim satima Surdulicu su nadletali NATO avioni i bio je dat znak vazdušne opasnosti. Samo sam zalegao u obližnji jarak, a onda je počelo da gruva. Biloje užasno, od detonacije sam ‘’odripio’’ (odskočio) od zemlje metar i po, priča Jovanović i podseća na kazivanje Stojanče Petkovića. Svi iz komšiluka su se sklonili u podrumu kuće Voje Milića, gde ih je bilo desetoro. -Ušli smo u podrum  negde oko 11 sati ušli smo unutra sa suprugom Vojislava Milića, Stamenkom, sinom Aleksandrom, njegovom suprugom Vesnom i njihovom dečicom Miljana, Vladica i Miljan, komšinica Stanica Rašić Stanica i ja. A, onda je došlo do snažne eksplozije od bačene bombe iz aviona na kuću Voje Milića. U momentu ove eksplozije, vlasnik kuće Vojislav je nekim poslom otišao van svoje kuće. Ova detonacija me je bacila na levu stranu zida. Iako sam bačen ipak sam ostao pri svesti i stavio sam ruke na usta kako mi prašina ne bi ulazila u usta, jer se stvorio oblak od dima i prašine. Kad sam se pribrao posle druge eksplozije, pozvao sam ove iz drugog podruma, ali mi se nije niko odazivao, nisam video šta se dogodilo, ali sam video da je ploča pala u tom delu podruma. U međuvremenu je dotrčao Vojislav i pitao me da li sam živ, to sam mu potvrdio, a kada me je pitao za njegove koji su bili unutra rekao sam mu da sam ih pozivao ali da mi se niko nije odazivao iz podruma. Svi devetoro su poginuli dečica, žene.. Od sedmočlane porodice Vojislava Milića ostao je samo on. NATO se pravdao da je morao da bombarduje Surdulicu jer je u njoj smeštena značajna vojna formacija vojske tadašnje SR Jugoslavije. Bombardovali su prazne kasarne, znali su da se vojska sklonila.Zbog čega su to radili to ondašnji komandanti u NATo znaju kaže Jovanović. Tragovi krvavih stopa NATO alijanse vidljivi su još uvek u selu Binovce u blizini Surdulice. U dvorištu meštanina Trifuna Mitića gde  i danas postoje duboko zariveni u zemlji razorna NATO  delovi bombe. Tražio je starina da neko dođe da izvadi bombu iz njegovog dvorišta, ali niko ne dolazio jer je vađenje bombe skupo. Snimljen je i film o njemu, Trifunu bombašu. Danas je tužno sećanje na šestoro Milića… nevine i nezaštićene Surduličane. Sazidale su se nove i popravile razrušene kuće u Surdulici, ali izgubljene živote, pogotovu dečje, niko ne može da vrati. Surdulica se svakog proleća sa pijetetom i tugom seća svojih žrtava, čiji životi nisu morali da se na tako surov način ugase.Izvor:Agencije i portali