Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Vaznesenje gospodnje – Spasovdan. Ovaj praznik je jedan od deset praznika posvećenih Hristu.
Spada u pokretne praznike – uvek pada u četvrtak, 40 dana posle Vaskrsa, a deset dana pre Duhova.
Po hrišćanskom učenju, posle Vaskrsenja, Hristos je boravio na zemlji sa učenicima 40 dana, javljajući im se, učeći ih i učvršćujući im veru posle Golgote i raspeća. Po narodnom poimanju Spasovdan spada u najveće I najvažnije praznike.
Mnogi spasovdanski običaji su veoma stari I sežu iz slovenske pradavnine. Kao prolećni praznik Spasovdan je bio važan dan I za stočare I zemljoradnike, pa je tako u njemu sadržano mnoštvo običaja vezanih za ove dve oblasti poljoprivrede. Takođe ovaj praznik bivao je praćen I posebnim prigodnim spasovdanskim pesmama koje se u okviru obrednog narodnog pesništva odlikuju posebnom lepotom. Inače, koliki su značaj Srbi pridavali navedenom prazniku, vidi se i po tome, što je Dušanov zakonik, obnarodovan na Spasovdan 1349. godine, a dopunjen takođe na Spasovdan, 1354. godine Praznik Vaznesenja Gospodnjeg danas se proslavlja u hrišćanskim crkvama, manastirima i mnogim domovima. Spasovdan, kako ga narod zove jedan je od deset praznika posvećenih Hristu, a proslavlja u 40-ti dan posle Vaskrsa, deset dana pre Pedesetnice.
Po hrišćanskom učenju, Sin Božiji javio se učenicima uputivši ih da idući po svetu svakom stvorenju propovedaju Jevanđelje, a zatim se iz maslinjaka u Vitiniji vazneo na nebo i seo sa desne strane oca. Ovaj veliki pokretni praznik slava je stočara i ratara, mnogih sela u gradova.
Po hrišćanskom verovanju, svojim Vaskrsenjem Gospod je pokazao da je jači od smrti i u 40-ti dan javio se učenicima okupljenim oko trpeze, uputivši ih da idu po svetu i propovedaju Jevandjelje svakom stvorenju. „ Ko poveruju i krsti se, biće spašen, a ko ne poveruje biće osuđen“ rekao je Sin Božiji. Da bi u tome uspeli obećao im je Duha Utešitelja i zapovedio da do silaska Duha Svetoga ne izlaze iz Jerusalima, a zatim ih je podignutih ruku blagoslovio i vazneo se na nebo.
Vaznesenje Gospodnje u početku se nije slavilo kao poseban praznik, već se proslavljao u okviru Pedesetnice, a do odvajanja je došlo u četvrtom veku. Praznik Vaznesenja najčešće se slika u kupoli ili oltarskom svodu, a najmonumentalnija predstava ovog praznika sačuvana je u Svetim Apostolima u Peći. Na ikonama prikazan je čin iz Vitanije, sela na istočnoj padini Maslinske gore, udaljenom dva sata od Jerusalima, na putu za Jerihon. Usled maslinjaka, Apostoli začuđeni gledaju naviše, dok u sredini stoji Bogorodica, okružena anđelima u belom, pokazujući učenicima vaznelog Hrista koji sedi na oblacima u mandorli, koju pridržavaju dva anđela odevena u zlatnu odeću. Učenicima, koji su sa Gore Eleonske gledali kako oblak sakriva njihovog učitelja, anđeli su objavili da će Sin Božjiji, koji se od njih vazneo na nebo na isti način opet doći. Najstarije besede za ovaj praznik možemo naći krajem 4-og veka u delima Jovana Zlatoustog i Grigorija Niskog. U Vitlajemu i drugim zemljama istoka izlazilo se u litiju, a mesto sa kojeg se Isus Vazneo na nebo bilo je poštovano od samog početka. Tu je carica Jelena sagradila velelepnu baziliku, koju su Saraceni razorili. Danas samo jedna mala crkvica označava mesto na kojem se još uvek nazire trag Spasiteljeve stope.