Leposava Jovčić je žena uspešna u karijeri, ali je u njoj tinjala želja koju nije bilo nimalo jednostavno ostvariti. A onda se desilo čudo – dupla kruna njene upornosti. U 47. godini, koristeći prednosti savremene medicine, postala je majka Save i Simeona. Uskoro će proslaviti treći rođendan, a dečaci su majci najveća radost i smisao života.Njena priča je priča o borbi za majčinstvo kojoj ništa nije moglo stati na put. Sada dok decu vodi u vrtić, motiviše i inspiriše sve žene koje žele da se ostvare u ovoj ulozi. Kaže da u životu nije radila ništa napornije i istovremeno ništa lepše.
– Pre svega hoću da poručim svakoj ženi koja vodi bitku za potomstvo da nikada ne gubi veru – započinje priču Leposava.
Rodom je iz Bujanovca, radi kao tužilački pomoćnik u Višem javnom tužilaštvu u Vranju, a nakon diplomiranja, usavršavala se i napredovala u karijeri. Splet životnih okolnosti i partnerske veze koje nisu obećavale, učinile su da jednog dana, na iznenađenje čak i najbližih, učini ono što je oduvek želela, da se ostvari kao majka. Dve neuspele veštačke oplodnje, nisu je obeshrabrile.
– Za drugi pokušaj izabrala sam kliniku u Solunu i uprkos solidnim primanjima za naše prilike, morala sam da podignem prilično veliki kredit.
Kao hrišćanka imala sam dilemu. Želela sam da znam ko će biti otac mog deteta i donor ćelija, pa sam se dogovorila da donor ćelija bude moj prijatelj i kolega.
U Solunu sam boravila sve dok nisam dobila lepu vest da ću postati majka – priča Leposava.
Sada kao majka Save i Simeona, kaže da ne razmišlja o svojim godinama, jer ima teoriju da ne treba da rađaš decu da ti u starosti “daju čašu vode”, već da ih odgojiš u dobre ljude koji će da ulepšaju ovaj svet. Bebe su odlučile da porane i da nakon sedam meseci napuste mamin stomak.
– Sva agonija i brige oko prevremenog porođaja nestale su onog momenta kada su mi na grudi spustili dve mrvice, koje su dan po dan u bolnici postajali jači, a ja sve hrabrija, jer sam u rukama držala najveće blago, Savu i Simeona.
Nakon više od dva meseca bili smo spremni da dođemo našoj kući – seća se Leposava, koja je sebi ostvarila najveću želju. A o tome kakav je osećaj kad se par suoči sa tim, tj žena, da mora na vto, kaže da se to može opisati kao neizvesnost, strah, uz stalni pritisak, analize, inekcije, da li je sve uradila kako treba.
– Bez prave iskonske vere u Boga i psihološke podrške, ništa. Kockaš se na neki način, ulažeš sve i nikada ne znaš ishod.
Hormonske terapije deluju na svakog drugačije, čas plačeš, čas se smeješ.
Ogromna snaga i volja je potrebna, pobediti iskušenja, ali te vodi cilj, jer želiš dete, želim u ruke da držim svoje dete.
Sećam se svih pokušaja, prvi pokušaj u bolnici u Skoplju, u žurbi, hitrosti, lekari ćute, sestre te edukuju, hiljadu problema, kupovina skupih injekcija kojih nema u apotekama, postaješ sestra, samu sebe špricaš, juriš novac, injekcije i u toj jurnjavi pratiš jajnu ćeliju, žurba, nervoza.
To je bio prvi i jedini pokušaj u Skoplju i trajao je mesecima. Psihički je najteže, neozvesnost ubija čoveka – seća se Leposava.
Odgajati sam blizance nije ni malo lako. Kako kaže, stalno su tu virusi, inhalacije, razboli se jedan, pa drugi, pa se terapije produže i traju po 20 dana. Smatra da, “treba mnogo ruku za odgajanje dece”.
Parovima koji vode borbu za dobijanje potomstva poručuje, “borite se, borba čini čoveka još jačim”.
– Mi smo dužni da pokušamo, učinimo sve zajedno sa lekarima, a poslednju reč ima Bog.
Snaga se nađe kad pomisliš odgojio si dva čoveka, dve duše, koje će svet učiniti lepšim, njihov zagrljaj, poljubac je meni sve u najtežim životnim trenucima – poručuje Leposava. Njena životna priča je još jedna potvrda da je vto u mnogim slučajevima, jedini način za dobijanje potomstva.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je sredstvima iz budžeta grada Vranja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu, nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Izvor-foto: Agencije i portali