Bio je rodom Misirac i veliki podvižnik Misirski. Kao dečak posećivao je znamenite duhovnike, i od njih sakupljao znanje. Jednom umoli Pimen starca Pavla da ga odvede Svetom Pajsiju. Videvši ga Pajsije reče Pavlu: “ovo će dete spasti mnoge, s njim je ruka Božja”. Vremenom Pimen se zamonaši, i privuče monaštvu još dvojicu braće svoje. Jednom je došla majka da vidi svoje sinove, ali Pimen je nije pustio unutra nego je kroz vrata upitao: “da li više želiš da nas vidiš
ovde ili onamo u večnosti?” Majka se udalji radosno govoreći: “kad ću vas sigurno videti tamo, to ne želim da vas ovde vidim”.
U manastiru ove trojice braće, kojim je upravljao najstariji brat, avva Anubije, ovako su izgledale njihove obaveze: noću su 4 sata provodili u stvaranju, 4 sata u spavanju i 4 sata u psalmopojanju. Danju su od jutra do podne provodili naizmenično u radu i molitvi: od podne do večernje u čitanju, a poslepodne pravili su sebi večeru, jedini obrok u 24 sata, i to obično od nekih zelja.
O njihovom životu sam Pimen govori: “mi smo jeli to što nam se predlagalo; niko nikad nije rekao: daj meni nešto drugo; ili: ja to neću: Na taj način mi smo proveli sav život u bezmolviju i miru”. Sveti Pimen je preminuo u miru, u dubokoj starosti negde u 5. veku.
Ovo su bile neke od njegovih mudrosti:
- “Ako se budeš pridržavao ćutanja, onda ćeš spokoj naći svugde – ma gde da živiš”.
- “Ako ti je neko učinio zlo, učini mu dobro i tvoje dobro će pobediti zlobu”.
- “Plač je dvojak – dela i čuva. Plačimo svom snagom pred dobrotom Bozijom dok nam ona ne učini milost”.
- “Učiti bližnjeg je podjednako protivrečno sa smireno mudrenošću, kao i obličiti ga”.