I ona kiša koja je padala glavne večeri Roštiljijade u Leskovcu, kada je pravljena najveća i najteža pljeskavica na svetu (za Ginisa 86 kilograma i 400 grama), takmičili (nadmetali) seniori i junior u pripremanju specijaliteta sa “ckare” kao da nije kiša.
Izgledalo je kao sa neba da plaču osnivači i pokretači Roštiljijade, Dragić Stanković, Radmila Vasiljević, Momčilo Andrejević-Moma Fis, Gute Miljković, Miodrag Gligorijević-Bure, Srba Janković, Maja Vučetić, Živojin Stefanović, Grujica Ivković, Bata Stešević, Miodrag Andrejević…, i poručuju organizatorima: „Vi ste jedino sposobni da sve uništite“. Roštilj, leskovački voz, mućkalica su bili i ostali brend Leskovca, ali leskovačka „Roštiljijada“ jeste. U stvari, nije sasvim, ona vegetira, priključena na aparate, u nesvesnom stanju. Drže je u životu samo da bi jednom godišnje izmuzli iz nje ono malo života što je ostalo. Nije umrla, a možda je bolje da jeste. Na jednom od štandova je neko iscrtao grafit: Kako nema leskovačkog roštilja? Znaju Leskovčani i šta je pisalo kao odgovor, a znaju i šta treba da se dopiše. Da će 34. Roštiljijada doživeti fjasko, ukazivalo je to da se sa organizacijom krenulo samo dva meseca pre održavanja. Prvo je kreirana cena zakupa, a tek naknadno su saopštena imena koji će nastupati i takmičiti se (postaviti štandove).
I štandovi su bili dobri ali skupi (preskupi) da su se ljudi gosti iz Makedonije, Bugarske, Slovenije, BiH, i Grčke hvatali za glavu u neverici, Koliko košta gurmanska pljeskavica, a tek ostali “specijaliteti”.
Takođe, reklame kao da nije bilo. Kao da su Roštiljijadu hteli da održe na tajnoj lokaciji, sa tajnim obožavateljima, i da niko ne dođe – skromno u krugu najbližih drugara.
„Uopšte nema svrhe tražiti krivicu tamo gde je nema. Niti su deca kriva, niti mi stariji. Roštilj je roštilj i zna se kako se priprema, reklamira i plasira. Zato organizacijom ovakve manifestacije moraju da se bave ljudi koji znaju svoj posao i shvataju potrebe gostiji. A ne organizacijom u minut do 12 po zadatku. To vodi u propast, što smo imali prilike da vidimo“, glasio je jedan od komentara razočaranih fanova Roštiljijade. Kako bi izgledala Roštiljijada da nije bilo besplatnih gostovanje estradnih zvezda. Ko zna koliko bi ljudi bilo, da su se pojavile mlade lokalne estradne snage, ali ni to izgleda nije nikog zanimalo.
Kada se pogleda kompletan utisak sa 34. Roštiljijade u Leskovcu, sve može stati u par reči: Tuga, žal i bruka. Još da su organizatori shvatili šta je Roštiljijada i kakav značaj ima, možda bi se ljudi zaduženi za organizaciju drugačije ponašali. Da se vratimo opet na Dragića Stankovića, Momčila Andrejevića-Momu Fisa, Gute Miljkovića, Miodraga Gligorijević-Bureta, Srbe Jankovića, Maje Vučetića, Živojina Stefanovića,Grujice Ivkovića, Bate Steševića… ljudi su od Roštiljiijade napravili brend, a ovi su od Roštiljijade napravili manifestaciju gde manje posetilca ima nego na seoskim zavetinama (litijama).