Piše: Zoran Šaponjić
Donela jutros majka svom Igoru bombone, čitavu šaku, stavila ih na grob, zapalila sveću, pa je dugo, dugo stajala nad grobom i gorko, tiho, sama, plakala.
A Igorov grob razrušen, razvaljen, razbijen spomenik, prepolovljen, sve je okolo razbacano. Porazbijano maljevima, čekićima, besom, neobjašnjivim, neljudskim…
„Igor mi je imao samo 12 i po godina kada je umro, sahranili smo ga ovde, na našem groblju… Ovde negde, na groblju, 1999. ubijen mu je i otac“, pričala mi je dok su okolo ljudi kao senke prolazili, sa torbama i svećama u rukama, tražili grobove najmilijih.
Nekoliko desetina metara dalje, sve preko spomenika poobaranih i zaraslih u travu, korov, Gradimir Đoković izašao na grob ćerki Jasmini, imala je samo osam godina kada je preminula. Zapalio sveću, ćutao kraj groba, a grob razrušen, spomenik u obliku srca na kome piše samo „Jasmina“, prepolovljen, prepolovljena i tabla na kojoj piše – „Neutešni roditelji Ratka i Grado i brat Jovica Djoković“, slomljena vaza za cveće, neko izlupao čekićem, išarao Jasmininu sliku, a ona bila samo detence kovrdžave kosice… foto: Z.Š