Na današnji dan, 28. aprila 1918. godine, izmučeno i izmrcvareno telo golobradog mladića iz Obljaja, prestalo je da diše u zlokobnom austrougarskom carskom kazamatu Terezinu.
Preminuo je jedan od najpoznatijih svetskih boraca za slobodu i pravdu, čiji je pucanj na tirjanina Franca Ferdinanda, poslužio germanskom imperijalizmu kao povod za satanizaciju srpskog naroda i izazivanje Prvog svetskog rata.
Ne dočekavši oslobođenje, Gavrilo Princip je prema zvaničnom izveštaju bečkih lekara preminuo od tuberkoloze.
Njegovo slabašno telo je na dan smrti bilo teško svega četrdesetak kilograma. Bio je podvrgavan stravičnoj psiho-fizičkoj torturi: izgladnjivan, smrzavan, sečen žiletima, prebijan. U tamnici je boravio na daskama po kojima su išli veliki kanalizacijski pacovi. Dobijao je hranu tek svaki peti dan. Prema svedočenju Luidija Pozeka, jednog od retkih preživelih zatočenika Terezina, svojevrsni „specijalitet“ zatvorskih čuvara je bilo mučenje Gavrila Principa, na način što je kotrljan u buretu koje je izbodeno velikim ekserima. Prema važećim zakonima bečke monarhije, Gavrilo Princip nije mogao da bude osuđen na smrt jer je u trenutku izvršenog atentata bio maloletan, pa je kažnjen sa 20 godina zatvora.
Na zidu ćelije u kojoj je umro, Princip je napisao: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu…“.
Na zatvorskoj limenoj porciji, u znak sećanja na noć uoči atentata kada su se vidovdanski heroji zakleli na grobu „mladobosanca“ Bogdana Žerajića da će oni ostvariti njegovo započeto delo, Gavrilo je urezao stihove: „Tromo se vreme vuče, i ničeg novog nema, danas sve kao juče, sutra se isto sprema. Pravo je rekao Žerajić, taj srpski soko sivi – Ko hoće da živi nek mre, ko hoće da mre nek živi„.