Martovski pogrom i dalje traje… Danas se navršava 16 godina od etnički motivisanog nasilja i progona Srba od strane Albanaca 17, 18. i 19. marta 2004. godine, a odjeci ovog zločina traju do danas.
Pred međunarodnom vojnom i civilnom misijom na Kosovu i Metohiji, oličenom u Kforu i Unmiku, dogodili su se nečuveni teror nad Srbima i njihov progon. Tada je na Kosovu i Metohiji bilo 38.000 vojnika Kfora iz 39 zemalja, kao i 8.000 policajaca UN iz 52 zemlje. I pored toga, nečuveno nasilje Albanaca prema Srbima odigralo se pred očima čitavog sveta.
Posledice martovskog nasilja nikada nisu sanirane, a najtragičnije je to što su pojedina mesta od tada ostala bez srpskog stanovništva, ni pet odsto tada proteranih Srba nije se vratilo u svoja mesta. Sve je počelo senzacionalističkim, tendencioznim i neistinitim izveštavanjem albanskih, prvo elektronskih, a onda i štampanih medija (što je kasnije OEBS osudio), o utapanju dva albanska dečaka 16. marta u reci Ibar, kod sela Čabra u opštini Zubin Potok, na severozapadu Kosova i Metohije. Bez ikakvih činjenica i argumenata za to, prištinski mediji proglasili su Srbe za krivce. Senzacionalističko i lažno izveštavanje albanskih medija da su Srbi psima naterali albanske dečake da skoče u Ibar i utope se, navelo je Albance da orkestrirano u svim delovima Kosova i Metohije fizički nasrnu na Srbe, srpsku imovinu i srpske crkve i manastire. Eskalacija, kako je ubrzo dokazano od međunarodnih predstavnika, planski pripremanog i motivisanog nasilja, prvo je počela u Kosovskoj Mitrovici, a onda u Čaglavici kod Prištine, Prizrenu, Peći, Đakovici, Obiliću, Podujevu, Gnjilanu, Svinjaru i skoro svim mestima južno od Ibra gde su živeli Srbi.
Kfor i Umnik su imali „pripremljen“ odgovor, da su bili zatečeni ovako masovnim i brutalnim nasiljem Albanaca nad Srbima i da je to bio razlog njihovog neadekvatnog i neblagovremenog reagovanja?! Unmik policija i Kfor su kasnije objavili da je u tom albanskom nasilju nad Srbima 17, 18, ali i 19. marta, učestvovalo 60.000 Albanaca.
Zabeleženo je da je tada iz šest gradova i devet sela proterano 4.012 Srba. Iz Obilića je proterano više od 550 Srba, iz Prištine više od 100, Prizrena 60, Gnjilana 300, Kosova Polja 200, iz Đakovice su proterane i četiri starice Srpkinje, iz južnog dela Kosovske Mitrovice proterano je poslednjih petnaestak Srba sa sveštenstvom iz hrama Svetog Save… Sela Slatina kod Vučitrna i Svinjare kraj Kosovske Mitrovice, sa više od 160 domaćinstava, zatrta su pred očima Kfora i UN policije, jer su iz njih Srbi svi do jednog proterani. Odmah nakon eskalacije, Kfor je Srbima u Svinjaru govorio da nije u stanju da ih zaštiti, pa su njihovim vozilima evakuisani i srpski deo Mitrovice i Zvečan.
Pet starica Srpkinja je evakuisano iz parohijskog doma crkve Sveti Nikola u Đakovici, helikopterom francuskog Kfora evakuisane su i monahinje iz manastira Devič kod Srbice pred naletom više od 2.000 albanskih nasilnika.
Nemački Kfor je spasao evakuisanjem oklopnim i borbenim transporterima, bežeći uz reku Prizrensku Bistricu, monahe iz manastira Svetih arhanđela, koji je u potpunosti spaljen.
U povratničkom srpskim selu Belo Polje kraj Peći, četrdesetak srpskih povratnika se tiskalo u parohijskom domu jer je stotinu Albanaca jurišalo na njih. Već obnovljene kuće su im zapalili. Kad su drugog dana nasilja, 18. marta, Albanci krenuli bukvalno da ih spale u parohijskom domu, jedna Amerikanka iz sastava UN policije pucanjem iz pištolja u vazduh upozorila ih je da se ne približavaju prestravljenim Srbima u domu. No, taj hitac u vazduh nije zaustavio nasilnike, već su krenuli osionije prema domu. Amerikanka iz UN policije je onda pucala u predvodnika razularene mase – Albanca, koji je pao smrtno pogođen. Tek tada su nasilnici stali, a zatim je italijanski Kfor oklopnim vozilima, pod kišom kamenica, evakuisao Srbe povratnike iz sela.
Ne željeći da se stave u ulogu zbog koje su došli na Kosovo i Metohiju, Kfor i Unmik policija su čak davali savete Srbima da napuste svoja ognjišta – jasno im stavljajući do znanja da ih neće štititi. Goloruki srpski narod nije imao izbora, već je pod pretnjom albanske razularene mase morao da krene u bežaniju i nasilnu seobu.
Kfor i Unmik su tada objavili da su za martovsko nasilje optužene 242 osobe, uglavnom Albanci, a 157 njih je optuženo pred sudijama za prekršaje. Uhapšeno je 350 albanskih vinovnika martovskog etnički motivisanog nasilja nad Srbima, ali je mali broj njih osuđen i izveden pred lice pravde. Kao i mnogo puta do sada, organizatori su ostali van domašaja zakona. U martovskom etničkom nasilju Albanaca nad Srbima bilo je više od 954 povređenih, među kojima je bilo više od 40 pripadnika Kfora, 65 pripadnika međunarodne Unmik policije, kao i 58 pripadnika kosovske policijske službe. Albanci su uništili 72 vozila Unmika. Nastradalo je ukupno 28 osoba. Albanci su ubili deset Srba, a usmrćeno je još 18 Albanaca (uglavnom od strane snajperista Kfora, koji su pucali na one Albance koji su javno nosili i upotrebljavali vatreno oružje).
Prema zvaničnim podacima OEBS, širom Kosova i Metohije uništeno je i oštećeno 935 uglavnom srpskih objekata, među kojima deset škola, pošta i domova zdravlja.