LESKOVAC: Reditelj Darko Bajić o sebi, porodici, svojim filmovima, produkciji, glumcima….

O svom detinjstvu, drugarima, drugaricama, putovanjima u Trst po farmerice, patike, košulje, gramofonske ploče… o svemu što ga je kroz život stezalo, razvlačilo, uzdizalo, promovisalo, nagradama, uspesima, problemima, teškoćama, ma o svemu što današnjeg čoveka snadje, u leskovačkom Kulturnom centru je govorio poznati filmski reditelj Darko Bajić Tvorac jedinstvenog filmskog festival LIFFE koji će sudeći po broju učesnika poslednjih godina prevazići mnogo značajnije svetske ovog tipa (žanra). Darko je u razgovoru sa Ivanom Ristić podsetio da je posle filma „Balkanska pravila“ čija su tema bile bezbednosne službe u SFRJ i SRJ, imao nekoliko poziva od oficira DB-a koji su se interesovali kako znam neke od detalja koje sam opisao u filmu. Rekao sam im da je ceo film plod mašte jer mi i pored hiljadu molbi niko nije otvorio vrata za razgovor. Samo su mi rekli da je možda bolje bilo da su razgovarali sa mnom pre filma, počinje ispovest za „Blic nedelje“ reditelj Darko Bajić. Govoreći o pordici poznati reditelj je sa posebnom uvažavanjem govorio o majci Danki Bajić koja je, kako je rekao, studirala biologiju kada je počeo Drugi svetski rat. Pred kraj 1942. godine, kao mlada ilegalka uhapšena je u raciji ondašnje specijalne policije u Beogradu i bila zverski mučena i batinana u zloglasnom logoru na Banjici. Bez svesti je ležala u podrumu zgrade specijalne policije kada se dežurni doktor vajkao da li da je proglasi mrtvom. Refleksno je pomerila mali prst desne ruke i on je naredio da je hitno odvedu u bolnicu. Tako je u banjičkom logoru dočekala kraj rata u svakodnevnom strahu da stražar ne pročita njeno ime sa spiska za streljanje.
Tamo je kako priča Bajić mama Danka upoznala mog oca Miloša koji je na Banjicu stigao pošto su ga kao partizana u borbi zarobili četnici negde u valjevskom kraju. Spasao ga je lokalni seljak koji ga je uzeo da mu radi na imanju. Posle nekoliko dana pobegao je u Beograd pešačeći noću kroz šume. Video je konkurs za upis na Likovnu akademiju i prijavio se. Na prijemnom ispitu je kandidata Miloša Bajića sačekala specijalna policija i direktno ga sprovela u logor na Banjici. Medjutim, Nemci su Miloša posle nekoliko nedelja deportovali u logor Mathauzen.
Moji roditelji su se kasnije ponovo sreli u oslobođenom Beogradu. Danka je postala profesorka biologije a Miloš prvi apstraktni slikar u socijalizmu SFRJ. Njegovu sliku iz 1964. godine moji studenti danas zovu Matriks.

                                                                                                               Darko se, uz osmeh, prisetio da je kao klinac bio nesnosan. Po nekoliko dana me nije bilo kući. Otac mi je verovao da neću napraviti neku veliku glupost pa nije zvao policiju iako me kući nije bilo dve noći za redom. Sa drugarima sam istraživao beogradska izletišta, podrume, dvorišta, ulice…Dešavalo se da po ceo dan provedem u svojoj sobi seckajući delove novina i lepeći ih u kolaže. Tih dana Danka je sumnjala da sam se razboleo pa mi je stalno merila temperaturu. Dušu sam joj jeo jer nikada ni u čemu nisam znao za meru. Nedelju dana ne ulazim u kuću lutajući Beogradom, pa tri dana neprekidno u svojoj sobi crtam automobile. Inače, kako kaže poznati reditelj išao u Prvu beogradsku gimnaziju u kojoj je njegova majka bila direktorka. -Stalno su me deca „častila različitim nadimcima“ među kojima je bio najgori „VDS“ što je značilo „viši Dankin savetnik“. Neki profesori koji su istovremeno bili mamini prijatelji, nisu me često ispitivali dok su ostali potvrđivali svoj autoritet pred ostalom decom tako što su me stalno prozivali. Tada su duga kosa za momke i mini suknja za devojke bile strogo zabranjene modne ludorije, pa je moja majka jednog dana pozvala telefonom mog oca i izgovorila neverovatan tekst. „Druže Bajiću, ovde direktorka gimnazije u koju ide vaš sin. Momentalno dođite da preuzmete Darkovu ispisnicu jer je odbio da se ošiša“. Moj otac je zgranut došao u školu i sa mojim razrednim starešinom ubeđivao mama Danku da me ne izbaci iz škole. Jedva su je ubedili jer je bio kraj školske godine. Bajić se priseća i svojih prvih pop-rok koraka na svom Dorćolu. Pošto je, kako kaže, početkom sedamdesetih godina prošlog veka svaka ulica u Beogradu imala svoj bend, tako sam i ja sa drugarima formirao vokalno-instrumentalni sastav IF (Kad bi). Svirao sam bubnjeve što je izbezumljivalo moje roditelje jer su njihove uši trpele probe grupe IF. Na manifestaciji „Majski susreti mladih“ 1972. godine na Kolarcu, grupa IF je dobila drugu nagradu. Svirali smo Santanu, Dip Parpl, Rolingstonse i devojčice iz kraja su nas jurile za autograme. Grupa IF se brzo raspala jer je svaki njen član želeo različito obrazovanje, a obaveze na fakultetima nisu dozvoljavale stalne probe benda. Na pitanje Ivane Ristić kako je zavoleo film i kada se prvi put zainteresovao za njega Bajić se priseća: -Moj otac Miloš mi je stalno gurao u ruke čuveni fotoaparat „Praktika 4“ i meni se dopalo da skitam okolo i fotografišem sve i svašta. Kao slikar Miloš je poznavao ljude iz svih kino-klubova u Beogradu pa su mi oni razvijali prva „umetnička dela“. Slikao sam klikere, automobile, kapije, ljude. Kasnije, kada bi se žalio ocu koliko problema imam oko snimanja nekog filma, on bi me smejući se pitao „Ko li te gurnu u filmadžije?“. Inače, mnogo sam voleo matematiku pa sam upisao kibernetiku na PMF posle srednje škole jer sam pao na prijemnom za filmsku režiju. Posle godinu dana otišao sam na studije novinarstva koje su se izučavale na Fakultetu političkih nauka, jer sam po drugi put pao na prijemnom za režiju. Iz trećeg pokušaja sam uspeo da upišem filmsku režiju na FDU i profesor žurnalistike na FPN Sergej Lukač mi je rekao da mu je drago što sam upisao fakultet za koji sam se spremao celog života ali da bih bio odličan novinar. Zurio sam u izbušene ciglice u slušaonicama FDU u neverici da studiram režiju. Toliko sam se primio da sam sve vežbe prvi odrađivao i istovremno bio glavni pomoćnik režije na radovima većine kolega sa klase. Bio sam prvi student režije na FDU koji je u roku diplomirao igranim filmom „Direktan prenos“. Tih godina sam se opasno „navukao“ na režiju.

U Evropi se snimaju uniformni, jednolični filmovi zbog finansijskog šablona, kaže Bajić i dodaje da evropski fondovi stvaraju konfekcijske filmove jer imaju predfiltere za teme koje se nude. Dakle, birokratija bira teme, na koji način ćete praviti film. Tu scenario kao da nije važan. Zato su novi evropski filmovi isti ili slični, bez ideja i s autorom u zapećku

Danas predajem filmsku režiju na FDU, gde je decenijama uspostavljen princip da značajni filmski autori prenose svoja iskustva studentima. Danas su asistenti na katedri za režiju između ostalih i Stefan Arsenijević i Srdan Golubović, koji jednako kao i profesori ohrabruju studente filmske režije da pronađu sopstveni autorski izraz. Trudićemo se da autentični beogradsku školu neće ugroziti nova pravila studiranja, koje propisuje bolonjski sistem visokog školstva.                   Bajić se osvrnuo i na seriju „Sivi dom“ koja je od tadašnje političke elite doživljavana kao udar na sistem. Osvanuli su neki naslovi po novinama tipa: „Posle serije „Sivi dom“ povećana maloletnička delikvencija u SFRJ“. Čak mi je tadašnji načelnik generalštaba SFRJ Nikola Ljubičić jednom u Televiziji Beograd rekao: „Je li Bajiću, šta si ti mislio kada si snimao tu amerikanizovnu seriju. Taj „Sivi dom“ ti ništa ne valja“. Zvali su me direktori domova i ministri pravde da mi kažu da se ništa od svega što je snimljeno u seriji ne događa po njihovim vaspitnim ustanovama. Na krju: višestruko nagrađivani, filmski, pozorišni i televizijski reditelj Darko Bajić rođen je 1955. godine u Beogradu. Diplomirao je filmsku režiju na FDU u Beogradu 1982. godine filmom „Direktan prenos“. Režirao je filmove „Početni udarac“ „Crni bombarder“, „Balkanska pravila“, „Rat uživo“, „Na lepom plavom Dunavu“ i televizijske serije „Sivi dom“ i „Zaboravljeni“. Režirao je i tri predstave u Zvezdara teatru „Mala“, „Brod ljubavi“ i „Život Jovanov“.Bićemo prvaci sveta’’…