Predsednik Vlade Srbije i predsednički kandidat Aleksandar Vučić na stratištu kod Grdeličkog mosta
adavinic
Tužno sećanje na nevine i nedužne žrtve, decu trudnice, radnike, poljoprivrednike naučne radnike, gradjane Srbije kod Grdelice. Premijer Srbije Aleksandar Vučić zajedno u tužnoj povorci sa porodicama Bjeletić, Marković, Stanijanović, Jovanović, Petković… čiji su najmiliji stradali u vozu polaže cveće na 18-tu godišnjicu tužnog sećanja na besomučno bombardovanje Srbije i njenih gradjana. Kod Železničkog mosta na ulazu u Grdeličku klisuru danas je održana centralna državna ceremonija povodom obeležavanja godišnjice Dana sećanja na stradale u NATO agresiji kojoj je prisustvovalo i više od 4.000 građana. Predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić predvodio je danas centralnu državnu ceremoniju povodom obeležavanja godišnjice Dana sećanja na stradale u NATO agresiji kod Železničkog mosta sa spomen-obeležjem u Grdeličkoj klisuri. Nakon što je sa Miloradom Dodikom položio vence i odao poštu minutom ćutanja predsednik Vlade Srbije se obratio rečima: -Na današnji dan počela najbrutalnija agresija u istoriji ljudske civilizacije i užasan pohod najveće vojne alijanse svih vremena na malu, ali celim svojim postojanjem – veliku zemlju, ovim rečima premijer Srbije Aleksandar Vučić obratio si više hiljada prisutnim gradjanima, na obeležavanju 18 godina od početka NATO bombardovanja kod mosta u Grdeličkoj klisuri. Prošlo je 18 godina od početka jedne od najbreutalnijih agresija. Otpočela je NATO agresija na Jugodslaviju. 19 zemalja je imala potrenu da pokaže kako su jači od jedne male Srbije. Zato su tokom tri meseca ispalili više od 50.000 projektila. Na Srbiju su bacili više od 22 kilograma bombi. Potrošili su tačno onoliko para koliko je prema njihovim računicama dovoljno da se prehrani 80.000.000 ljudi. Šteta koju smo pretpreli iznosi oko 100 milijardi dolara. Izgubili smo nešto što se ne vraća. Izgubili smo živote. Izgubnili smo Marka Simića, i Milicu Rakić od tri godine. Da sam tada mogao, za dečije živote dao bih sve. Deca su to, naša deca. Njihova jedna suza je vrednija od čitavog čovečanstva. Niko nas nije pitao. Hteli su da otmu, da ponize, da unište. To danas mora da se kaže. Tačno je, izgubili smo mnogo dece, i sada, kada su ova deca govorila, video sam suze u očima. Sačuvali smo ponos i dostojanstvo. I danas, glasnije i najjače nego ikada kliče slobodi. Ceo taj rat je bio smrt, a u njoj ne postoji reč koja vraća život. Broj žrtava do danas ne znamo. Sve što je besmisao rata, dogodilo se ovde. Srpski pšremijer je potom podsetio na stravičan zločin koji se dogodio 12. aprila.
– Mislili su da će ubijanjem dece i civila uspeti da sruše budućnost. Niko to nije uspeo, ni oni, a ni oni pre njih. Srbija je danas slobodna, sluša sebe, svoj narod i veruje sebi. Srbija polako postaje sve jača i nikada neće stradati na način kako je to bilo 1999. godine. Mi smo tog dana čitali nešto o čemu niko nije pisao, o vozovima koji nigde ne stižu. Rekli su da pilot nije video voz od dima, i šta mi možemo danas da kažemo na to. Da ćutimo ili da damo odgovor, i šta je odgovor na smrt i kraj? Dugo sam razmišljao, da li da budem nem ili da kažem, a kada sam vas video, shvatio sam da ste vi sve već rekli. Rođenih u nestaja nju bilo je 14.391, ta deca danas postaju punoletna. Danas slavi mo punoletstvo hrabrosti i junaštva. Slavi Srbija što je ponovo ustala i položila ispite. Mi i naša deca, jesmo i jedini pravi odgovor. Onaj koji ume da ustane i počne ponovo. Mi smo novi početak, a on počiva na našoj sposobnosti da oprostimo, ali ne da zaboravimo. Imam samo da im kažem, da smo još tu i da smo postali punoletni. Danas, je Srbija deo sveta, i onome ko je učestvovao u njenom rušenju 1999. godine. Nismo, i nećemo tražiti da budemo deo alijanse koja je ubijala našu decu. Nikada se neće ponavljati agresija na našu zemlju.
Prisutnima na komemorativnom skupu se obratio i predsednik Republike Srpske, Milorad Dodik. – Evo nas nakon 18 godina, da obeležimo još jedno stradanje srpskog naroda. kako ovo zaboraviti. Kako ići dalje. Njima je trebao razlog. U toj edeciniji stradanja, saučešništvo NATO agresije bilo je viđeno. Izmislikli su Merkale, a kasnije ovde Ramboe. Nijedan pošten Srbin ne bi prihvatio to. Operaciju su nazvali „Milosrdni anđeo“, a u njoj su mnogi poginuli. To je decenija stradanja. Još na početku kada se nije znalo ni govorilo o svemu, u Banjaluci nisu dozovolili da se iz Beograd dopremi kiseonik za 12 beba, one su pomrle. One su nam u sećanju, kao i deca koja su stradala u agresiji. Stradali su nevini u jednom besumičnom ratu. Zahvaljujem se Aleksandru Vučiću što je Srbiju vratio na pravi put. Zato smo nas dvojica ovde zajedno, da vratimo sećanja na stradale. Da kažemo da Republika Srpska gleda ka Srbiji. Znamo da se nalazimo u Bosni i Hercegovini, ali ne našom voljom. NATO je stvarao svoju veličinu tako što je gađao Srbe.
Svoje sećanje na trenutke užasa koje dok živi neće zaboraviti ispričao je preživeli mašinovođa, Boban Kostić: – Pre 18 godina sam sa mojim kolegom bio na službi putničkog voza 393. U vreme bombardovanja, za nas je taj posao dužnost prema državi i putnicima. Voz je bio pun putnika. U vozu je bilo dece, žena, putnika. Svi su čekali kada će stići do stanice. U 11.42 smo pogođeni prvom NATO raketom, a ubrzo nas je pogodio i drugi projektil. Skočili smo iz lokomotive. Preživeli putnici su bežali iz zapaljenih vagona. Čula se vriska, i zapomaganje. Spašavali smo se, pomagali jedni drugima. Nije mi bilo jasno zašto su nas gađali. Voz je bio pun civila, nenaoružanih ljudi, žena i dece.
