Danas je Velika subota. Ove subote je Isus usnuo, uz obećanje da će vaskrsnuti u treći dan. To je ona subota u koju je Isus Hristos pokazao da je došao kraj starom veku koji je bio obeležen svetkovanjem subotnjeg dana, i otpočeo novi vek u kome se praznuje dan njegovog Vaskrsenja. Posle Velikog petka ovo je drugi dan hrišćanske žalosti, koji je prema verovanju Isus Hristos proveo u Hadu, podzemlju, i provodi se u molitvi i tišini. Po završenoj liturgiji jede se hleb i voda (suhojedenje). Na taj poslednji dan Nedelje stradanja i smrti vernici celivaju plaštanicu na Hristovom grobu koja se na Veliki petak svečano iznosi pred pravoslavne oltare i krajem dana u subotu, pred slavlje Vaskrsenja, uz poseban ritual ophoda oko crkve unosi u oltar. Najrašireniji naziv za dan uoči Vaskrsa je Velika subota, strašna subota, zavalita subota ili dugačka subota. Svi ovi nazivi opominju na duge Hristove muke na raspeću i upućuju ljude da treba da učine kakvo dobro ili milosrdno delo.
Velika subota je dan uoči Vaskrsa u kome se završavaju poslovi neophodni za doček velikog praznika. Sprema se i čisti kuća, boje jaja (po pravilu izjutra pre izlaska sunca). Na veliku subotu se ne radi u polju i žene ne rade ručne radove. Ponoćnom Vaskršnjom liturgijom završavaju se dani žalosti i počinje praznik Vaskrsenja. Sveštenici u pravoslavnim hramovima se u znak vaskršnje radosti i pobede nad smrću presvlače u svete odežde i u osvetljenoj crkvi čitaju Jevanđelje o radosnoj vesti anđela.
Početak vaskršnjeg slavlja oglašava se zvonima na pravoslavnim hramovima koja prvi put zvone posle dana žalosti kada se, umesto liturgija, služe carski časovi, a bogosluženja najavljuju drvenim klepalima. Narod u hramovima odgovara molitvom na horsko pojanje anđela i sa upaljenim voštanicama iščekuje Vaskrsenje, najradosniji praznik pobede života nad smrću koji je osnova hrišćanske vere.
Ovaj obred se poštuje u svim pravoslavnim hramovima, a u Jerusalimu se sva događanja vezuju za crkvu Groba Hristovog, gde vernici svake godine na Veliku subotu prisustvuju čudotvornoj pojavi “blagodatnog ognja”.
U hramu Svetog Groba u Svetoj zemlji već vekovima jerusalimski patrijarh uznosi ugašeno kandilo koje se samo pali i taj oganj prenosi na sveće okupljenih vernika, a oni dalje svojim bližnjima i u svoje hramove.